Proces na korenu, kaže mi teta Nada, moja zubarka. Pa šta ćemo sad, mumlam već dobro otečena. Bogami, ovo je za vađenje, veli. Vađenje…? Zuba? Mog…?! Ali kako, pa nema karijesa, nije me boleo, samo je jutros počeo da kljuca, pulsira, onako podmuklo… Tako to biva, objašnjava Nada. Ne daju upozorenja, pritaje se a onda bude kasno. Pa jel’ baš mora-mora napolje, pitam. Naravno, pokušavam da odložim taj mrski čin koliko god mogu. Dušo, kaže mi, znaš da ja nisam kasapin, ja volim svoj posao i volim da sačuvam svaki zub. Ali ovaj mora napolje. Dobro, govorim. Kad ispijem antibiotike, javiću se pa… Dudo, prekide me. Ovaj zub mora napolje odmah. Odmah? Sad…? Joj… A jel’ neće da boli…? Neće, znaš da kod mene ne boli. Imam laku ruku.

O bogo… Molim te, daj neki blagi zemljotres, ili nestanak struje, ili daj da Nadu pozove komšija i kaže da mu iz njenog stana curi voda, ili da sad uleti neki slučaj hitniji od mene, daj bože neki znak, bilo šta samo da ne moram sad da ga vadim…! Nisam baš raspoložena za ovo vađenje, razumeš…? Kad malo otok splasne, kad dođem sebi, kad se priberem, ja ću se javiti Nadi, hoću sigurno, samo da skupim snage… danas ne mogu, moram svašta nešto još da završim… Ajde, otvori usta, kaže Nada i nadvija se nad mene. Sigurno neće da boli…? Rekla sam ti da neće…sad ću malo da te bocnem… možda to malo osetiš… Aaaaaaaaa…!!! Ti to zoveš ”malo da osetim”…? Dobro, veli Nada i odmiče se. Onda ćemo bez anestezije… Kako bez…?! Pa kako sa, kad ne daš da ti priđem…? U redu… evo… Zevam ponovo. Budi mirna, kaže mi. Gotovo. Sad da sačekamo da počne da deluje.

Jel’ osećaš nešto, pita dok me štipka po obrazu. Ništa. Kucka mi po zubu. A ovo…? Ništa. E dobro, onda da krenemo… Prevrćem očima. Ajde ne boj se, šta ti je, nećeš ni osetiti… Teta Nado, ti to svaki put kažeš… Al’ preživiš svaki put, jelda…? Ajde, otvori usta, zatvori oči, ako ne voliš da gledaš… Znači, bogo, ništa od tog zemljotresa, pomislim i zatvorim oči. Nada se dade na posao. Klima, ljulja, uvrće, zgrabila ona klešta pa ne pušta. Aaaaaaaa, dernjam se. Dudo, upita ona. Pa nije valjda da boli? Ne može da boli, pod anestezijom vadimo. Ali, boooliiii, stvarno boli…! Ajde, sad mi reci jednu stvar… Je li ovo najveća moguća bol, je li nešto najgore što te je u životu zabolelo…?

Pa…kad bolje razmislim – i nije. Bilo je i gorih, ako ćemo pravo. Svašta je nešto u životu znalo da zaboli. Bolelo je kad se Nenad što je sedeo iza mene, u poslednjoj klupi, rekao da sam klempava. Bolelo je kad su svi išli na ekskurziju a samo ja nisam jer nismo imali para. Bolelo je kad me Milanka uhvatila s cigarom u drugom srednje, itekako je bolelo. Bolelo je i kad je baka bila bolesna i kad je prestala da nas prepoznaje. Bolelo je i kad je umrla. I dok se Beba nije rodila, jako je bolelo i to i ušivanje, a posle – kao da ništa nije bilo. Bolelo je i kad sam promašila stepenik i uganula zglob. Bolela je i glava, onako tupo a uporno da nijedan lek ne pomaže. I stomak je znao da boli. I duša… Oooo, kako tek duša zna da boli… Misli tako čovek da je jak i da može svašta da istrpi i izgura, a unutra, što reče Nada – ”proces na korenu”. Spolja se ništa ne vidi. Dok se ne zagnoji i svaka se nezalečena rana ne otvori pa krene napolje, pokulja kao najgušći dim. Pa opet – sve se preživi. Ne znam otkuda i od koje snage, ali preživi se. Padneš, ustaneš, ideš dalje i gotovo.

Gotovo…! – reče Nada i skide mi zelenu portiklu. Šta je gotovo..? Gotovo, izvadili smo beštiju! Vidi ga kakav je krnjav, nikakav… Gotovo, upitah u neverici. Isperi, ispljuni pa samo da vidim da nije štagod ostalo. Nado, ti si kralj, misim se. Nisam ni osetila, rekoh. Naravno da nisi. Jesam ti rekla da imam laku ruku. Ali da mi uslikaš tu peticu dole levo, nešto mi je sumnjiva., pa da dođeš kad ti to splasne, da vidimo šta se dešava, možda nije ništa ali da ne gatamo… Izvini, ček’ da se javim, reče Nada i pogleda u mobilni. Joj, bre, opet ovaj… imam nekog komšiju ispod, stalno mu nešto vlaži u kupatilu, a ja mu lepo, čovečanski kažem –nije od mene, kod nas je sve suvo… Halo…? Jeste, ja sam, Đuro, recite…

Dragi deda Mraze…
Čujem da pitaš za mene ovih dana, da li sam bila dobra i tako to… Šta da ti kažem, stari moj…? Ne znam ni sama, ne pitaj mene, reći ću ti da jesam. Svi kažu da su bili dobri, jelda..? Za početak, pokušala sam da ne budem loša, ako se to računa.
Pokušala sam da vodim više računa o sebi. Ne bih ja to, tek tako, sama od sebe, nego me poteralo. Nađoše mi tu nesrećnu insulinsku rezistenciju, kažu – nije strašno al’ može da bude, ako ne izbacim šećer, belo brašno, ako se ne krećem… I šta ću – krenuh da pazim. Čokolade okusila nisam pola godine. Gledam one baklave Milankine pre neki dan, gledaju one mene, al’ bila sam karakter – ni liznula nisam. Nije više to mode radi, nego valja mi potrajati još koju godinu, greota da se sad upropastim, pa jel…?
I na vežbe sam krenula, majke mi. Išla dva meseca pa stala, šta ću… Nema se kad, znaš kako je to kad krene gužva. Al’ eto – nateram se, potrčim svako malo na onoj traci kod kuće, valjda da smanjim osećaj krivice. U svakom slučaju – vaga, prokletinja, ne mrda. Kažu, usporio se metabolizam. Šta da mu radim, održavam se na šezdeset i kusur, pre godinu dana – to i ne bi bila neka vest, al’ iz ove perspektive, dobro je da ne bude gore.
Pare na gluposti trošila nisam. Nisam kupila tri para čizama, ni novi kaput ni torbu. Prošla me želja, pravo da ti kažem. Milanka kaže da je to zbog godina. Da se čovek uozbilji, pa mu se uozbilje i prohtevi i gleda da mu je udobno a ne da ‘’tera modu’’. Dobro, Milanka je iskusna žena, znaš i sam, pet godina zaredom od tebe dobija šerpe, lonce, patofne i ostale kućne potrepštine.
Ja ti neću tražiti ništa, ovog puta.
Osim zdravlja.

Da svi budemo zdravi. Beba, Vlada, mama, tata, Gaga, Mrvica, dečko od Mrvice, Bebina razredna, ona teta iz kioska, baka što prodaje peršun na pijaci i svi koje znam. I koje ne znam, nije važno. Jer, kad je čovek zdrav, onda sve nekako ide lakše.
Što se para tiče – nek’ bude kolko treba, a ako preostane – dobro i jeste. Znaš kako se kaže – nije bogat onaj ko ima već onaj kome malo treba. Pa, eto, meni malo treba. Za osnovno, da ne moram da razvlačim od prvog do prvog, nego da, brate mili, napravim to malo novogodišnje trpeze k’o čovek, a i da ostane za neki poklon Bebi, Vladi… Sitne sitnice, znaš mene.
Ako baš insistiraš da mi nešto pokloniš, pa dobro… Eto, neću se buniti ako me potrefi neka knjiga. Znaš da volim knjige. Al’ nemoj neku bezveze, nego onako – baš da bude dobra, da imam šta da čitam za praznike, da se zalepim za krevet pa da ne ustajem do Božića. Kažu, ova Ferante opet nešto napisala, pa ako naletiš, ne bilo ti teško – uzmi mi.
A ako ne nađeš knjigu, primam i parfeme, onog mog Jasmin Noara mi baš malo ostalo, pa sve čekam da se neko seti, al’ sva je prilika da će ipak spasti na tebe da mi kupiš neku novu mirisnu vodicu, samo nemoj molim te da vuče na neke sladunjave note – prošli put mi Vlada uzeo onaj La Vie est Belle, lepo mirisao na komšinici kad sam je srela u liftu, al’ brate – meni ne stoji nikako, nisam ti ja za te ‘’ušpinovane’’.

Ako ti ni knjiga ni parfem ne budu pri ruci, a ne ide da dolaziš praznih šaka, primam i čokolade, al’ da budu sa minimum osamdeset posto kakaa. Znači, gorke k’o čemer, što reče Vlada – bolje da uzmem kakao u prahu i da jedem kašikom – možda bi slađe bilo.
Bebi donesi nekakvu metalnu cevčicu, pope mi se na glavu s tim, kaže ‘’mama, to je ekološki’’, plastične više nisu moderne, šta li…? Kako ćeš prati tu tvoju metalnu, pitam je. Kaže, ne brini mama ništa, dobije se i četkica uz nju pa pereš vodom, normalno. I nekakve mi je četkice za zube od bambusa tražila, pogađaš, opet zbog zato što brine za planetu. I to je lepo od nje, nema šta, znala sam ja – biće od nje nešto.
Vladi, ako se setiš – donesi onu kapu s ‘’ušima’’ sa strane, onu sibirku, k’o ruski vojnici što nose, kupila sam mu prošle godine al’ je zaboravio u kladionici. Dobro i glavu nije zaboravio, kakav je pogubljen.

Milanki ne donosi više šerpe, živ bio, ne trebaju joj. Naučila na one svoje stare, nikako da se rastane od njih, kaže, Metalac kad napravi – to je šerpa, a ne ko ove nove kineske, sve joj u njima začas zagori. Papuča kućnih isto ima, ne zna im se broj. Kupi joj bademantil jedan frotirni, al’ pravi, imala jedan pa joj ukrali kad je bila u banji.
Tati donesi nove naočare s malo debljim okvirima, one lanjske mu se slomile pa ih lepio hanzaplastom, kaže – šta im fali, ne da da mu kupimo nove, ja kažem – fali im to što su pukle pa izgleda ko neki stari starac, a nije.
I eto, da ne bude da samo nešto izmišljam – ne bi’ te ja više zadržavala. Ako doneseš – doneseš, ako ne doneseš, pa donećeš dogodine. Mislim, ako zaboraviš ili zakasniš – stariji si čovek, sve ok, razumeću.
I ako bi mogao da se setiš gde smo prošle godine ćušnuli one ukrase za jelku, javi nam nekako, sve kuće okićene samo naša nije, Beba mi probi mozak ima evo nedelju dana. U podrumu nije, gledala sam.

Pravi ljubavni odnos ne zavisi od toga koliko se dugo poznajemo niti koliko vremena provedemo zajedno. On počiva na onim zvezdanim trenucima zajedno doživljenim, kada uživamo u svakoj sekundi vremena koje provedemo sa voljenom osobom.

piše: Žana Korolija

To su oni trenuci za koje poželimo da traju večno i pamtimo ih ceo život. Oni od kojih je život sazdan i za koje vredi živeti.

Ali, zašto onda toliko boli kad nestanu?! Sve bi bilo u redu da nam je ta osoba potpuno posvećena 24 sata, a ti trenuci činili da naša veza zablista i bude održiva za ceo život. U svakom drugom slučaju, ti trenuci postaju pogubni za naš život.

Biće da je moja podsvest sama uradila svoje i da nisam slučajno napisala ’počiva’ jer sve što žena može da dobije u vezi sa oženjenim muškarcem je trenutak sladostrastvenog ljubavnog užitka, nakon čega sve umire. Čim signal o vrhuncu doživljenog emotivnog iskustva (najkasnije do tri meseca!) stigne do njihovog centralnog sistema logičkog rasuđivanja, gospoda oženjeni pale svoje motore i odlaze u nepovrat. Ta brzina kojom oni odmagle skoro se može meriti dobijanjem sms-a od banke, po provlačenju kreditne kartice nakon nerazumne kupovine. Efekat je takođe skoro identičan – kao udarac maljem po sred čela.

Znam o čemu pričam. Nažalost, celo jedno desetljeće svog života posvetila sam eksperimentisanju na tom polju.

’Šteta’, rekao mi je moj Mr. Big (a koja ga nije imala?! Ako mi neka kaže da nije, znaću da je pregazio tramvaj kao Duška Dugouška) kad sam ga najpre sasvim razumno odbila. ’Veruj mi, šteta će biti mnogo veća!’ – i bila je! Tromesečnu idilu sledile su tri godine pakla. Na kraju, nisam znala da li da ja skočim sa trećeg sprata ili da njega bacim. Sva sreća, nije bilo terase. To je najveći stres koji sam u životu doživela. Sutradan sam krenula sa samoisceljenjem jer sam shvatila da sa mnom nešto duboko nije u redu.

Zaljubiti se u oženjenog muškarca je vrlo lako jer se u tu vezu ulazi bez očekivanja, ili su ona zasnovana na datom trenutku – da ne propadne veče i lepo se provedemo; na putu smo, pa uz koktel dođe i on, da upotpuni užitak; iz dosade, da razbijemo monotoniju jer već dugo nikog nemamo, a oni su spremni da nam skinu sve zvezde sa neba.

Početni motivi su nam isti jer oni takođe nemaju nikakva druga (a ni duga!) očekivanja sem da se lepo provedu. Najjače oružje im je upornost, a odličje drskost. Za tu kombinaciju ubojite municije retko koja žena ima bullet proof prsluk. Sem onih srećnica koje imaju dovoljno razvijenu svest o svojoj vrednosti i ljubav prema sebi – one koje znaju šta hoće i prema tome odlučno idu kao svom cilju.

Psiholozi otkrili: Zašto muškarci najčešće varaju?

Kada prođe period izgovora kao što je vreme praznika i hladnog vremena, dođe trenutak kada iz ogledala počnu da stižu malo drugačije poruke. Vreme u kome smo sebi gledali kroz prste zbog propuštenih treninga i još jednog parčeta torte preko, na nas je nataložilo još jedan sloj dodatnog napora da se pokrenemo. Možda je zaista potrebno prolećno Sunce da bi se nezadovoljstvo bolje videlo. Zima to ume bolje da ušuška i sakrije.

Šta nam to nedostaje kada poželimo da promenimo svoje telo? Neki bi rekli „Ne nedostaje tu ništa, ima samo viška“. Višak koji primećujemo najmanje je važna stvar u svemu ovome. Ono čime bi u tom trenutku trebalo da se pozabavimo jeste sve ono što nam je u međuvremenu bilo važnije od toga koja osećanja gajimo u telu dok ga hranom i neaktivnošću zatrpavamo. Neko bi možda rekao „Opustila sam se i uživala u svemu, dala sam sebi malo oduška.“ A zašto nam onda treba oporavak od uživanja? Pa razmišljamo o detoksikacijama i konsultujemo stručnjake. Ništa od garderobe ne stoji onako kako bismo mi želeli. Do petog sprata peške, ni ne pomišljam na to! Tada se pali crvena lampica i počinje alarm za uzbunu. „Kako sam ovo sebi dozvolila?“
Ono što mislimo o sebi dok planiramo treninge i dijete govori nam koliko smo se ponovo bavili nevažnim stvarima i zaboravili da se bavimo sobom. Bavljenje sobom nije privremeni rad niti je rad na određeno vreme.

Bavljenje sobom je doživotna posvećenost i fokusiranost na emocije koje sami u sebi proizvodimo radeći ili ne radeći određene stvari. Kada se bavimo sobom ne biramo užu specijalnost. Ne biramo samo jedan deo sebe kome posvećujemo punu pažnju dok ostale čuvamo za kasnije. Vreme ne stoji za naše telo dok se mi bavimo svojim umom. Vreme strpljivo prati naše korake i podseća nas na sve ono čime ne želimo da se bavimo.

Neko bi rekao da je kontinuitet ključ za zdravo i lepo telo. Kontinuitet u čemu? Nije to samo do hrane ili treninga. Kontinuitet u načinu razmišljanja i poštovanju sebe je ključ. Kada poštuješ sebe nema zaboravljanja na stvari koje ti donose zdravlje. Kada poštuješ sebe ne baviš se sobom periodično nego postavljaš kao prioritet svoje dobro stanje, kroz svoje emocije, svoje misli i kroz svoje telo. Kada poštuješ sebe poštuješ celinu. Po tome ćeš znati koliko si dobar posao uradio baveći se sobom.

Ljudima je najteže kada nešto što su jednom počeli sada moraju ispočetka. Napor koji ulažu u takve početke je sve veći a rezultat sve dalji. Ponovo početi početak je svaki put na nižem stepeniku i svaki put u težim cipelama. Početak se ne čeka niti se planira. Početak je odluka da poštujemo sebe kroz svaku misao o sebi i svaki potez. U ogledalu možemo videti samo ono što osećamo ali nam ogledalo nije potrebno da bismo znali šta se nalazi unutar nas.

Foto: Unsplash

Coaching by TaRa: Kako pronaći svoju svrhu?

Coaching by TaRa: Premoreni za uspeh

Ukoliko vam se dešava da se entuzijazam vaših novogodišnjih odluka gasi zajedno sa novogodišnjom čarolijom, vreme je da razmislite šta vam je to promaklo u kreiranju. Ljudi često odustanu od svojih odluka i pre nego što su krenuli u njihovu realizaciju. Misli ih povuku na neku drugu stranu i lako zaborave zbog čega su baš tim odlukama rešili da kreiraju najbolju godinu za sebe.

Kako su početak Nove Godine kroz istoriju različita carstva slavila različitog dana, zašto ne biste mogli i vi? Moć se ne nalazi baš u tom danu koji je neko nekad izabrao za početak. Moć je u vašoj odluci da se upustite u razmišljanje o svom životu i u vašoj spremnosti da na njega i utičete. Koji god dan da odaberete za to.

Postoje stvari koje bi trebalo da razmotrite kada donosite svoje novogodišnje odluke.

1. Stvari koje su nam važne imaju prednost.

Ukoliko se pitate zbog čega se određene stvari nikako ne realizuju iako ih godinama stavljate na svoju listu želja, znači da vam nisu dovoljno važne. Da vam je važniji osećaj da uz kafu zapalite cigaretu nego da se zauvek odreknete toga. Važno ima prednost. Kada postavljate svoje novogodišnje odluke zastanite pored svake i zapitajte se „Da li mi je ovo zaista važno? Koliko mi je važno?“. Odgovor će postaviti prioritete i rešiti misteriju neostvarenih odluka i želja.

2. Ono u šta ne verujemo ima manju šansu za uspeh.

Vera u uspeh skraćuje korake do uspeha i olakšava put. Daje nam priliku da uživamo u osećaju stvaranja dok se približavamo cilju. Ma koliko vera bila apstraktna ona je jedan od najvažnijih sastojaka u šemi uspeha. Kada vam je nešto veoma važno ali vas od toga udaljava sumnja, vaš jedini zadatak je da sebi posvetiti onoliko vremena koliko je potrebno da pronađete i pojačate veru. Kada tražite od drugih da veruju u vas, znači da vi sumnjate u sebe.

3. Svako Moram na nas stavlja teret, a svako Želim nas oslobađa tereta.

Dok izgovarate da nešto morate da uradite, vašem umu je to još jedna obaveza koju treba što pre precrtati sa spiska. Sve i da se prvo latite toga da završavate ono što morate, sam proces je dosta teži i duži nego kada radite ono što želite. U dubini reči Moram i Želim krije se potpuno drugačija energija, energija tereta i enrgija stvaranje. Biranjem samo te jedne reči u formulaciji same odluke, odluka će poneti potpuno drugačiju energiju. Ta energija će zatim drugačije poneti vas i ostvarenje vaše odluke imaće potpuno drugačiji put.

Kako ono što donesete kao svoju novogodišnju odluku ne bi ostalo samo na priči, posvetite više vremena samom pisanju i zađite u dubinu svog kreiranja. Sami birajte dan koji će za vas biti početak i time ćete izabrati moć da vladate svojim sopstvenim odlukama.

Foto: GettyImages

Draga stara godino, šta da ti kažem, što već i sama ne znaš…? Hvala ti što si bila baš takva kakva jesi. Hvala ti za sve što si mi donela. Hvala ti i za ono što nisi donela, jer očito – nije nam bilo suđeno. Biće, neki drugi put, nema veze, sve ti je oprošteno jer želim da se u zdravlju i veselju rastanemo. Da sutra, kad pomislim na tebe, nemam loših misli, i da se ne pravim da te ne poznajem, kada te slučajno sretnem na nekim starim slikama.

Hvala ti što si učinila da odrastem. Što sam kroz tebe, upoznala neku novu sebe, neku snažniju, hrabriju odvažniju Ja. Nisi baš bila sjajna, odmah da ti kažem. Nema tu šta da se uvija, znala si da opleteš i da sručiš pred mene sve kao kakva lajava tetka od koje cela familija cvika. Al’ dobro, može ti se, starija si, iskusnija. A moglo se i meni, očigledno sam bila dorasla zadatku.

I ne, neću podvlačiti crtu. Ni crticu čak. Velika sam devojka, ne priliči da obećavam što ne mogu ispuniti. Neće od sutra sve biti bolje. Niti ću ja biti neka druga. Neću. Ne želim. I neka ostanem baš ovakva. Neću ti obećati pet kila manje. Neću se zareći da ću krenuti na treninge (izvini, Medo). Neću se hraniti zdravije, niti se sasvim odreći ugljenih hidrata. Neću upisati kurs italijanskog, iako bih mogla. Neću prestati da odugovlačim, da olažem obaveze u nedogled. Neću naprasno krenuti na jogu. Ništa na meni neće biti drugačije. Niti ću biti društvenija nego do sad.

Kad dođe, ona druga godina, ona koju smo sinoć dočekali uz kuvano vino i meze, neću se mnogo truditi da je zadivim. Do sad sam vas uvek dočekivala napirlitana, sa šljokicama, uz vatromet. A sinoć… sinoć sam eto bila – obična. S punđom, u patofnama, sa šminkom koliko da se kaže… Izostala je euforija.

Stajala sam u redu, na kasi, juče popodne. Kupi pečurke, i pileće belo, napisao je Vlada. I pavlaku i limun. Ima li graška? Ima, kupio sam. Cupkala sam, tako u onom beskonačnom redu i posmatrala svet. Svi su nekuda žurili, jurili, kao da sutra ne postoji. Kasirka s licem Meduze mlatarala je po kasi. Dobar dan, rekla sam. Nije me ni pogledala. Sreća, pomislila sam, verovatno bih se na mestu okamenila.

Šta ćete vi večeras, pitala me je Mama. Ništa, rekla sam. Skromno, u krugu porodice. Otac ti se napio, rekla je. Kad pre…? Ne znam, ne pitaj mene. Sišao u podrum s Matićem da mu pomogne nešto oko jelke, i nema ga, nema ga, već sam počela da brinem, Dudo draga, zasula supu, rezanci se već raskuvali, kad eto ti njega u neko doba – vidim, zapliće jezikom…! Neka ga, mama, neka zapliće, živ je stvor, mora i on ponekad… Znam, al’ kome sam ja ovoliku večeru spremala..? Eno ga, zasp’o u dnevnoj, nit’ da ga budim, nit’ ja da ležem… Neka ga, mama, baci neko ćebe preko njega, pa i ti malo dremni. Da prespavamo Novu godinu…? Nećete, kad krenu da gruvaju petarde ima da poskačete na noge lagane. Dudo, možda ja poskočim, al’ tvoj otac je toliko gluv da ga top ne bi probudio. Bolje po njega, mama. Bolje po njega. Ne valja u životu sve ni čuti. I to što kažeš, reče Milanka. Ajde, javi se kad stigneš. I ljubi dete.
Dobro veče, rekla sam i stala da ređam stvari na kasu. Meduza je prevrnula očima. Nestalo trake, rekla je. Moram da zamenim, sačekajte. Sačekaću, pomislila sam. Toliko toga sam do sada sačekala, sačekaću i da se traka zameni, šta mi teško.

Uglavnom, nova moja godino, budi dobra prema meni. Budi blaža nego što je prethodna bila. Ako baš i moraš da budeš stroga, a onda bar nemoj sve odjednom da sručiš na mene, nego onako – redom, da mogu da se priberem, udahnem vazduh između dva zarona. Donesi mi smeha. I onih lepih trenutaka, dobrih ljudi koji se pojave niotkuda i obasjaju dan. A loše… neka i loših, barem da me opomenu kakva ne treba da budem. Donesi mi zdravlja, da me ništa ne boli ili barem da me ne boli puno. Učini da budem bolja koliko mogu. Ljubaznija kad treba, drskija ako baš moram. Donesi mi trenutke koje ću pamtiti. Ne one spektakularne, grandiozne, od kojih se suviše očekuje, već one druge – obične a lepe, one koji ni iz čega zamirišu na sreću. I čuvaj mi sve koje volim, od svakoga zla, al’ da ne znaju da sam ti rekla i da brinem.

Što te nema, dočeka me Vlada još s vrata. Ne pitaj, u radnjama je vanredno stanje. Kao da ništa neće raditi do marta, a ne jedan jedini dan. Jesi kupila limun..? Jesam. A pavlaku? I pavlaku. A gde si ti krenuo…? Idem do ispred zgrade, zamolio me komšija da mu nešto pomognem. Koji komšija? Onaj s petog, ćelavi, što…? Onako, pitam. Nemoj dugo. Staviću supu da se podgreje…

Sećam se, kao danas – zima, mi deca, krijemo se ispod velikog stola, igramo se s babinim heklanim stoljnjakom, virimo kroz njega, cerovka izduvava na trojci, svetlo je škiljavo, narandžasto, stolice škripe. Vidim o’zdo – vrata se otvaraju. Bome, dobro se stegle, mraz je, kaže baba. Ceo dan sam ih kuvala… Au, majka, vidi se da su prave, kaže moj tata.

Daj ‘vamo, da probamo. Noge se primiču stolu. Izlaz’te deco da vas neko ne očepi, tera nas baba. Pomiriši, kaže mi tata i potura staklenu šoljicu pod nos. Fuuuuj, kažem i stresam se. Piju rakiju, pa još i vruću. Smrdi na obloge. A šta je to, upirem prstom u neku prozirnu kocku koja drhturi na tanjiru. Pihtije, kaže mama. Smešno mi. Ništa se na svetu ne zove tako. Pihtije. Pih, mrštim se, gadno mi, šta ću. Ima pasulja, kaže baba. Opet se mrštim. I salate od rotkve. I ribe od juče. Ješću drugi put, kažem. Aaaa, ne možeš gladna u krevet, veli baba i maže mi kajmaka na hleb. Korica mu je tvrda, prepečena. Teško grizem. Dva prednja zuba ostala su mi kod kuće, u plastičnoj kutijici od minđušica. Mama čuva sve moje zube.

Posle spavamo u ‘ladnoj sobi. U ledari, kaže mama. Dišemo na usta, para nam izlazi. Obuvaju mi na noge čarape od prave vune, bockaju me, neću, bunim se. Jastuk je hladan, jorgan pretežak, guraju me u sredinu, opet se bunim, hoću do zida, hoću sama u krevetu, hoću kod babe u kujnu… Baba ulazi i gura nam vruću crepljiku umotanu u peškir pod noge. Ne vrti se više, kaže mama i navlači mi jorgan do brade.
Razmišljam o tome kako odrasli mogu da jedu tako gadne, pregadne stvari.

Jeste li spremni, pitam Vladu po stoti put, već dobro unervozena, kao i svaki put – pred put. Spremni smo. Kape? Šal..? Rukavice…? Mobilni? Punjači za mobilne…? Nemoj molim te da se vraćamo s pola puta, znaš da tamo niko nema ajfon. Tu je sve, govori. I vino? Cimet..? Karanfilić…? Sve je tu, kaže i pokazuje na torbu. Dobro. Idemo onda..? Idemo.

Šta misliš, je li napravila Milanka pihtije, pita me usput. Jeste, sto posto. Zar bi moglo da prođe bez pihtija? Ne bi, slaže se Vlada. Jel’ to ono ljigavo, ubacuje se Beba. E to, baš to – ljigavo. I vi to stvarno volite..? Ne folirate se…? Volimo, časna reč, kažem. Kad sam bila mala, nisam volela. Sad volim. Hoću li i ja da volim to kad porastem? Hoćeš. Bljaaaak, stresa se i vraća slušalice u uši. Smanji to, kažem. Ogluvećeš jednog dana. Šta sluša to, pita me Vlada. Bili Ajliš. Ko ti je to..? Otkud znam, novo nešto, al’ ne ispušta je iz ruku. Pa je li čemu..? A, šta znam, kažem. Svi se lože na nju. Ima sedamsto miliona pregleda na jutjubu. Ma daj, čudi se Vlada. Niko nema sedamsto miliona pregleda. Ni Stonsi.

Mama, piše mi na ekranu. Jeste krenuli? Jesmo. Ajde, raspašće mi se knedle dok stignete. Jesi uzela rotkvu…? Rotkvu..? Je…sam, lažem. Uzela sam. E dobro je. Ovaj tvoj otac celo jutro mi pominje rotkvu. Ne brini, mama… stižemo brzo. Rotkva, kažem i lupim se po čelu. Znala sam da smo nešto zaboravili..! Svrati mi u neku piljaru, ja im bez rotkve na oči ne smem.

Nemamo, kaže prodavačica zelene kose. Teško… to samo ima na pijacama. Vozi na pijacu, kažem Vladi. Gde sad da nađem pijacu…? Ne znam, nađi kako znaš, samo nađi. Mama, a što ja ne mogu da imam zelenu kosu, buni se Beba. Zašto bi imala..? Zato što Bili Ajliš ima zelenu kosu, kaže ona. Ok, ako Bili Ajliš ima zelenu kosu, to je onda sasvim legitiman razlog, zaključuje Vlada. Tata, ozbiljna sam, breca se moje dete i prevrće očima. Stvarno, mama, zašto…? Zato što… zato što već imaš zelene oči i to je sasvim dovoljno zelene za tvoje godine. Ček’ da pitam ovde…. stani mi tu… Imate možda rotkvu…? Eno ima tamo u gajbici, kaže mi omanji dedica na privremenom radu u objektu otvorenog tipa. Ali to nije rotkva, primećujem. To vam je repa, rotkva je ono drugo, kao one male, crvene, samo ove su veće i bele, a mogu da budu i crne. Nama treba bela rotkva. Bela. Dedica sleže ramenima. Idemo dalje.

Nalazim rotkvu na trećoj pijaci. Malu, sitnu, neuglednu – ali rotkvu. Izrendaj na sitno rende pa potopi, nek’ postoji u vodi, da izvuče ljutinu, kaže mi bakica. Ureži praziluk, posoli, poulji i prste da poližeš. Ma ne volim ja to, to moj tata… Eeeee, deco, deco, ne znate vi šta valja, odmahuje rukom.

Milanka nas dočekuje na vratima. Pa pobogu, gde ste do sad…? Povazdan vas nema! Ma ne pitaj me ništa, kažem. Gužva na sve strane, k’o da će smak sveta! Ajde, ajde, sedajte, ja samo da urežem salatu pa da ručamo.

Dobro su se stegle, kaže mama. Au, majka, pa niste valjda pihtije spremali, čudi se Vlada. Kako da nisam, zete, kad znam da ti to najviše voliš..? Fuuuuj, ja to ne jedem, mršti se Beba. Ima sarme, kaže Milanka. Opet se mršti. I strugane rotkve. I supe s knedlama. Odmahuje glavom. A šta bi ti, oko babino…? Bil’ kajmaka baba da ti namaže…?

Ljubavna veza traži od nas da ulažemo sebe u nju, da emocijama zasejavamo tlo iz kojeg bi ona mogla da izraste. Da ne štedimo i da ne preračunavamo već da negujemo i stalno uvećavamo ono što dajemo. U ljubavnoj vezi se ne postavlja pitanje da li je ono što dajemo i više nego što je potrebno. Već da li tlo koje negujemo rađa prelepu biljku ili ipak ostaje samo zemlja bez ičega. Da li je to odnos koji negovanjem raste ili nas samo iscrpljuje.

Svaka ljubavna veza u sebe uzima deo nas. To nije nešto što mi gubimo. Naprotiv, kada sa drugom osobom počnemo da kroz emocije gradimo jedan potpuno novi deo našeg sveta, sve što od sebe unesemo u to se multiplikuje u nama. Postaje najsnažniji deo nas. Na to se oslanjamo kada nešto drugo ne ide kako bismo mi želeli. Snaga koju ljubav ima je direktno povezana sa našim osećajem samouverenosti i sigurnosti. Primetićete kako osobe koje su u srećnim i stabilnim ljubavnim vezama lakše podnose probleme na poslu ili probleme sa zdravljem. Ili ih uopšte i nemaju. Sve što uložimo u ljubav vrati nam se na neki način.

Ljudi se boje da će ono što jednom daju zauvek izgubiti. Da će nakon raskida ostati bez svega što su uložili. Sve nematerijalne stvari, svaka emocija koju unosimo u svoju ljubavnu vezu ne nestaje sa prekidanjem ljubavnog odnosa. Emocija više nije usmerena na istu stranu i ne iskazuje se na isti način. Emocija tada ostaje u nama tražeći novi način da se oslobodi iz nas i novu osobu na koju može da se prenese. Traži novo tlo na kome može da poraste.

Ono što ostaje posle raskida a što nas i dalje čini tužnim jeste emocionalna vezanost za odnos koji više ne postoji i za osobu koja nije deo naše ljubavne priče. Period tugovanja je sastavni deo raskida i neophodan je kako bi se prekinula emocionalna vezanost između dvoje ljudi. Kako bismo se odvezali od prethodnog ljubavnog odnosa potrebno je da svaku emociju koju bismo namenili prethodnom ili nekom novom partneru sada usmerimo na sebe. Dok smo gradili odnos sa svojim partnerom možda smo negde zaboravili na odnos koji gradimo sami sa sobom. A to nije nešto što se ostavlja za kasnije. Niti je nešto čime se bavimo samo onda kada nam samo to i ostane. Zbog toga će nam i raskidi padati teško. Zbog toga ćemo na neki način postati i zavisni o druge ljude i njihovu ljubav prema nama.

Ljubavne veze i raskidi su tu da bi nas podsetili koliko u stvari umemo da volimo sebe. Kroz negovanje dobrih odnosa koji čine da se osećamo voljenim i vrednim. Kao i kroz iscrpno održavanje odnosa zbog kojih smo postali plašljivi i nesigurni. Raskidom pokazujemo sebi koliko smo spremni da ostanemo sami sa sobom i po koju cenu smo spremni da se vezujemo za druge.

Coaching by TaRa: Samokritika i kritičar u nama

Od kad sam bila mala, moja mama uvek govori: “Energija stvara energiju”. Ironija je što mi je to uvek govorila u situacijama kada sam bila jako lenja, kada nisam imala energije čak ni da stvorim tu energiju i kad sam se pitala šta joj, zaboga, to znači. I nisam to uopšte razumela sve dok nisam postala malo starija i prinuđena da, pritisnuta obavezama sa raznih strana, stvorim tu energiju, potrebnu da završim sve što imam, i budem odgovorna prema sebi i drugima.

Kako to obično biva, u situacijama kada imate najviše obaveza obaveza, nekako najviše budete organizovani i sve stignete.

I to nije samo do činjenice da neminovno sa godinama stičemo “radnu i životnu kondiciju” već i do toga da smo svesniji da sa vremenom treba biti racionalniji.

Ali kako se onda desi ta tranzicija od jako lenje osobe  do one koja između 7 I 8h ujutru prostre veš, raspremi mašinu, sredi malo kuhinju, spremi se za posao, doručkuje i zategne spavaću sobu da sve ostane kako treba kad izađe na vrata?

E tu dolazi na red onaj savet koji je najbolji za pokretanje, a koji je preduslov za ono mamino “energija stvara energiju” : samo kreni da radiš prvu stvar sa spiska.

Bez oslanjanja na snagu volje, motivaciju ili nešto treće. Jednostavno, kada znaš šta ti je činiti, pre nego stigneš da se predomisliš kreni da radiš prvu stvar. Iako će možda biti mučno kada se krene sa prvom, dobar osećaj nakon  završene prve obaveze će vas motivisati da se uradi druga, treća, peta, deseta stvar.

I ovo je nešto što radi SVAKI PUT, baš kao što kaže i Mel Robins, jedna od mojih omiljenih govornika i primenjivo je na sve sfere života – od sporta do poslovnih aktivnosti.

U situacijama kada me stigne umor, ili jednostavno neke stvari ne želim da radim iako moraju biti urađene jer su važne, samo krenem da radim prvu stvar. Koja god da je, nekad i skroz obična i jednostavna poput raspremanja mašine za sudove. I nekako, neprimetno, na to se nadoveže naredna, pa naredna i tako se malo po malo sve obaveze završe. Ili bar najveći deo njih.

Verujem da je upravo sa ovom činjenicom povezana najčešća preporuka za jutarnje rituale koji podstiču produktivnost, a to je nameštanje kreveta. Prosto, ta mala prva aktivnost ujutru povuče i ostale, pokrene energiju i postavi ton produktivnosti i aktivnog pristupa danu.

Zato, sledeći put kada se osetite zaglavljeno, ili kao da vam se ništa ne radi, bez razmišljanja samo ustanite i uradite prvu stvar sa spiska. Možda vam, nakon usvajanja saveta o nameštanju kreveta odmah po buđenju, i ne bude često potreban ovaj savet, ali kada bude, samo ga se setite i krenite! Verujem da će razlika biti ogromna!

Šta je to TRX trening? (VIDEO)

Ne postoji velika razlika između uspešnog i neuspešnog čoveka, sve dok ih iz pogrešnih razloga na uspešne i neuspešne odvajamo. Niti uspešan znači srećan niti neuspešan znači očajan. Svako ima prava da sebe nazove uspešnim ili ne i da sam za sebe odredi kriterijum po kome će svoj uspeh i procenjivati. Naše mišljenje o tuđem uspehu nikog ne bi trebalo da zanima, jer mi nismo ti koji postavljaju validne kriterijume za to.

Uspeh zahteva od nas da izaberemo šta je to što ćemo u njega uložiti. Da odredimo čega ćemo se to rado odreći kako bismo jednog dana uživali u svom ostvarenom cilju. Ljudi često o ceni koju plaćaju zarad svog uspeha razmišljaju prekasno, kada već mnogo toga potroše i izgube na tom putu.
Naše telo nikada ne zaboravi da nas upozori da smo nečeg previše dali. Da smo uložili i više nego što možemo da podnesmo. Svaki put kada u svoj cilj previše uložimo sebe, kada uložimo veliki deo svog vremena i svog sna, telo nam pošalje umor da nas upozori.

Umor nam pokazuje da se naša unutrašnja energija istrošila i da je vreme da je obnovimo. Ma koliko verovali da je „rad stvorio čoveka“ ne bi trebalo zaboraviti i to je odmor ono što čoveka čini sposobnim da se iskaže kroz rad u svom najsvetlijem izdanju. Radoholičari veruju da je osećaj umora direktni pokazatalje dobro obavljenog posla i zbog toga ga se teško odriču. Srešćete i one ljude koji ne umeju da se odmaraju i „ne rade ništa“, pa se tako vrte i „gube vreme umesto da nešto kvalitetno rade“.

Svaki put kada ignorišemo ovaj signal, postajemo sve iscrpljeniji i počinjemo, pored energije koja nam je potrebna kako bismo obavili neki posao, da postepeno gubimo volju i entuzijazam. Premoreno telo i premoreni um gube svoju kreativnost, gube optimizam i veru u ono što rade. Um ne može više da prati fizičku aktivnost, počinje da sumnja u svoje sposobnosti i u mogući uspeh. Svako od nas ima svoje granice preko kojih ne bi trebalo da prelazi jer svoje zdravlje tada stavlja u rizik. Kada mi sami ne umemo da odredimo kada je dosta i kada je potrebno napraviti pauzu, signal stiže sam.

Iscrpljenost i svadljivost počinju da oslikavaju naš umor i da za sebe traže prostor za predah. Pa ko je u blizini bolje da se pričuva.
Odmor nije nešto što dolazi kao nagrada za uspašno obavljen posao. Odmor je neophodan da bi posao bio uspešno obavljen.
Kada planirate svoje akcione korake potrebno je isplanirati i korake za relaksaciju. Svoje vreme za uživanje i za punjenje unutrašnjih baterija. To ne isključuje jedno drugo već naprotiv, vaša produktivnost zavisi od vaše unutrašnje energije i vaše sposobnosti da reagujete kada je ona na izmaku.

Coaching by TaRa: Samokritika i kritičar u nama

Jedva čekam da porastem, reče Beba i zaklopi knjigu. Što, mico? Pa da nađem posao i da zaradim puno para i da kupim sve što želim. I šta ćeš onda, upitah. Kako to misliš, mama…? Pa kupiću sve što želim… i onda…onda ću biti srećna. A sad nisi…? Srećna…? Ma jesam, ali znaš, mama… Dunja ima novi telefon i…

Dunja ima novi telefon. Ok. Imaš li ti telefon? Imam. Je li i tvoj telefon bio nov pre godinu dana? Jeste. Da li je tvoj telefon jednako dobar kao Dunjin? Pa… jeste… Čemu onda to? Koje, mama..? To – da dete koje sam ja nosila devet meseci u stomaku, zbog kog sam povraćala svako jutro, zbog kog tri godine nisam oka sklopila – sad misli kako će biti srećno ako bude imalo dovoljno para? Ti stvarno misliš da se sreća – kupuje, onako, kao na pijaci…? Pa samo odeš i kažeš ”može jedno pola kila, al’ ove zrelije, rumenije…”?

Dete moje, što pre shvatiš da se ništa, ni jedan mali mikroskopski deo sreće ne meri parama – to bolje po tebe. Sve što sam mogla da platim novcem, bilo je jeftino. Svaka krpica na meni, svaka stvar u ovoj kući, auto, letovanje – sve što mi se na prvu činilo kao atak na kućni budžet, na kraju je ispalo povoljno.

Skupo me koštalo sve drugo u životu. Čekanje. Iščekivanje. Kad će…? Što ga nema? Što ne zove? Obećao je… Ako ja nekome ne bih nikad uradila to i to, pa biće da bi i drugi isto tako postupili… I sve tako. Godinama. Poverenje me koštalo. To mi je drugarica. Bliske smo, ne bi ona… Ne bi malo sutra. To mi je prijatelj. To mi je rod. To mi je kolega. E to ”to” me je koštalo. A tek ono ”neće mene”…? I to me je dobro cepnulo po živcima. I srcu. I svemu pomalo. Svi mislimo da neće nas i da se stvari uvek dešavaju nekom drugom. Nije tako, al’ čovek se opet nada. A nada košta. Nada je, čini se, najskuplja roba. Deficitarna. A svima treba. I niko ne pita kol’ko košta. Daje svet sve što ima samo da se još malo nada, da veruje da će stvari na kraju ispasti kako treba, kako bismo želeli da budu. Pa nekad budu. A nekad…
Nije važno. Da te ne zamaram sad.

Elem… novi telefon dobiti nećeš, sile nema.
Dobro. A mama…? Molim…? Mogu li bar da se nadam..? Da se nadaš – možeš, al’ kod babe i dede. Tata i ja smo bankrotirali. Do prvog me ne pitaj ni za šta. Mama, a ima jedan Samsung… Koji Samsung, crno dete…? Hoće nastavnica sutra da te pita o Samsungu ili o Africi…? O Africi, reče i pokunji se. I, deder da čujem šta znaš o Africi…? Afrika je… Afrika je… Ne gledaj u knjigu, vidim te! U atlas gledaj. Afrika je drugi kontinent na svetu po broju stanovnika, kao i po površini. Mama… Šta je sad…? A šta misliš – koliko oni u Africi tek imaju telefona…?

Duda Alapača: Deda za babu, baba za rotkvu…

Duda Alapača: Draga stara godino

Pre nekog vremena, drugarica se selila i ja sam je vozila i pomagala joj da prebaci stvari…

Kada joj je stigao trokrilni ormar, tu zaista nisam mogla da pomognem oko njegovog premeštanja, i sve nade bile su uprte u njenog bivšeg momka koji je obećao da će ga premestiti na drugi kraj stana. Nakon sati mučenja, odustao je i nije uspeo da ga premesti u hodnik, obećao da će naći neko rešenje i ostavio je sa ogromnim ormarom na sred kuće. Kada sam je ujutru pozvala da vidim kako je, rekla je da je baš malopre uspela sama da prebaci i namesti ormar sva ponosna! Bila sam zaprepašćena!

Toliko težak ormar koji je mogao da joj se sruči ili da je ušine pomerala je sama. Pitala sam je čemu joj služi njena seksualnost i ženska energija? Nasmejala se i rekla da je tako navikla i nema kada da čeka na muškarca već stvari preuzima u svoje ruke.

Baš kao i ona, u poslednje vreme, na coachingu i na našim NLP edukacijama, sve je više žena koje su same i koje sve mogu same. Kada ih pitam kako koriste svoju žensku energiju obično nastane zbun ili tajac. Zaboravile smo. Od silnih pritisaka, počele smo da odustajemo od svog ženskog principa i počele da se ponašamo u skladu sa muškom energijom, koja stalno vuče, daje i nema kad da se brine o sebi.

Evo tri načina kako da unapredite svoju seksualnost:

Uvek komunicirajte kada vam treba pomoć. Ako iole osetite da ćete se pomučiti oko nečega, ili da vam je teško i komplikovano iz bilo kog razloga, pitajte za pomoć, pogotovu osobe suprotnog pola. Na taj način razvijate ženski princip postizanja ciljeva kroz komunikaciju, umesto „na mišiće“, što je muški princip.

Negujte svoje telo. Ukoliko telo zapostavimo, pada nam samopouzdanje i prestajemo da budemo ženstvene. Odvojte barem jedan dan u nedelji kada detaljno negujete svoje telo, a u toku nedelje onda to stanje održavate.

Družite se sa ženama koje neguju svoju seksualnost Pitajte ih za savet kako rade na sebi, kako su privukle partnera, šta misle o sebi, kako sebe neguju, kako biraju garderobu.

Za sva dodatna pitanja i savete, možete me kontaktirati na lava@nlpenergyhouse.com.

Pročitajte i…LAVA: Voliš li se?

Foto: Getty Images

Sve misliš, porašće, opametiće se, desiće se neka promena, neki život, nešto… Ma kakvi..?! To ti je, moja Dudo, razmaženo koliko je teško. Eto. Al’ nije kriva ona, ne… JA sam kriva! Ja…! Što majka može da te upropasti, pa to niko ne može… Znaš kad se rodila, živa nisam bila od brige. Nunaj i nunaj na rukama po čitavu noć, pa gledaj jel’ diše, pa jeste podrignula, nije podrignula, pa gataj u onu pelenu taman k’o da je kakav tajni zapis, da izvineš, pa zeleno li je, žuto li je, je li retko, ovako, onako… Svaku sam njenu boljku ja prvo odbolovala. Ona kašlje – mene bole pluća. Ona padne, pa tačno k’o da sam ja pala. Tri godine nisam spavala duže od četrespet minuta u komadu, mog’o si sat po njoj da navijaš… Pa hoće mleko, pa neće mleko, pa možda je gladna, žedna, možda su zubi… I na kraju – šta…? Šta, upitam. Kaže – ti mene majko ne voliš. Ja sam zapostavljeno dete.

Ona..?! Ona – zapostavljena…? I to mi je hvala što sam od usta odvajala da ona ima…? Što je uvek bila obučena po poslednjoj modi? Što je imala najbolji telefon? I što joj se kupovalo šta prstom pokaže? I sad joj ne valjam…? Ja – ne valjam..? Pa ja ću, bre da se žalim! Da idem u centar za socijalni rad, da kažem – ljudi, pomagajte, spašavajte, ja sam jedna zapostavljena majka. Dvadeset godina ja letujem u istom mestu, dvadeset godina kuvam i kad sam na odmoru, da joj se ne svežu creva, da nešto srkne kašikom. Dvadeset godina stajem na njenu stranu kad joj otac podvikne, produžavam izlaz, ostavljam otključano kad kasni… Ja idem na roditeljske kad nešto zezne, da on ne sazna… Ja lažem da spava kod drugarice… I onda kad mu je razbila migavac, rekla sam da sam ja, da se ne ljuti na nju… Sve trpim, računam, doći će vreme kad ćemo biti najbolje drugarice, nas dve, kad ću moći da sednem i popijem kafu s njom k’o s ljudskom vrstom, da progovorimo a da mi ne skače za vrat za svaku reč koju kažem. Da mi ne koluta očima i ne izmišlja besne gliste, al’ ono – jok. Nema od tog posla ništa, moja Dudo. Ja sam jedna razočarana majka. Ja sam ništa. Pala sam na ispitu roditeljstva i tu popravnog nema. Pa se ti onda žrtvuj, a sutra neće imati ko čašu vode da ti donese. Da krepavam, preskočila bi preko mene, ja da ti kažem…

Ajde, ajde, ne budali, rekoh. To je tvoje dete. Ne može ona biti ni upola loša, kad ti nisi od kvarne sorte. Ti si to rodila, Gago, ne neko drugi. Otkud znaš, skoči Gaga. Vidiš li šta se dešava, možda su mi uvalili neko tuđe, neko levo dete. I ne liči mnogo na mene. Danas deca više ne liče na roditelje, rekoh. Pa i to što kažeš, kad se našminka pa stavi one trepavice veštačke, pa ispegla kosu, pa puder jedan, drugi, treći – to se više ne zna, Dudo, ni ko je koga tu rodio. Pa šta se sad desilo, upitah. Desilo se to da mi je rekla kako ide u Barselonu. Dobro, rekoh, to je lepo. Barselona je lep grad, svašta tamo ima da vidi, i mi smo putovali kad smo bili mladi. Jesmo, reče Gaga. Ali mi smo drugačije putovali. Autobusom. Stopom. U najboljem slučaju, četvoro u kola. A ona…? Rešila gospojica da ide al’ avionom. Dobro, reko’ , kolko je karta. Sto, kaže. Čega sto…? Sto evra. Plus takse.

Plus ako ‘oćeš kofer, doplati i to. Pa, mislim se, dete drago – ja da proizvodim pare, da ih sve štampam, ne bi’ mogla dovoljno da naštampam. Nije to samo – daj za kartu, nego valja i spavati negde u Barseloni… Pitam je – što lepo nisi išla s fakultetom kad je bilo ono povoljno, sedam dana u Istanbulu – stodevet evra i to sve uključeno – i put i smeštaj i sve. Kaže – nisam prsla da idem autobusom u Istanbul. Ko će preći toliki put…? Pa daleko je, rekoh, što jes’ – jes’. Dudoooo, skoči Gaga. Ona je mlada! Ona je student! Kako bilo šta može da joj bude daleko? Išle smo svuda, ma niko te nije pitao je li ti daleko ili nije, jele smo smoki pet dana u Pragu da nam ostane para za muzej, vatale smo neke popuste, čuda… A ovo, ko da se rodilo u avionu. To izvoljeva, to se prenemaže, to bi preko noći neke uslove posebne, komfor… Ja to nisam rodila, ja da ti kažem. Bome si rodila, rekoh. Dobro, iako sam rodila, nisam je rodila sa zlatnom kašikom u ustima. Pa dobro, šta bi ti sad, upitah. Je l’ bi bila srećna da ti ide peške do Barselone?

A što, šta bi joj falilo…? Jesi gledala onu decu što su peške išli do Niša da prikupe sredstva u humanitarne svrhe…? E to su deca, zlatna deca, ako mene pitaš. A ona, šta ona prikuplja, besplatne milje…? Besplatne, malo sutra. Svaki njen korak mene skupo košta. Ajde, Dragana, ne davi, rekoh. Uvek ti na nju drvlje i kamenje. A nije loše dete. Ne znaš ti kakve sve dece ima. Promeniće se, porašće, ima kad. Pusti je nek’ uživa dok može. Jesi moja, al’ brate i ti smaraš. Nisu to vremena k’o kad smo mi bili mladi. Sve je drugačije. Ja se smorih slušajući te, eto. Pa gde ćeš sad, upita Gaga. Idem, kući, imam i ja kuću, znaš..? Jesi kolima…? Nisam, uzeću taksi. Opa, evo je, još jedna razmažena, reče Gaga. Sad je meni jasno što ti nju braniš. Pa kad se već vozaš taksijem, mogla bi i ti da daš neki prilog za Barselonu, znaš…? Ja nisam samo zapostavljena majka, ja sam i zapostavljena prijateljica. Dođeš tu, istreseš šta imaš i onda hop – u taksi. A ti, Dragana, vidi šta ćeš. De, de, rekoh, ne mogu ja biti ni upola tako loša kad ni ti nisi od kvarne sorte. Ti si skroz luda, reče Gaga. Jesam, šta ću. A luda mi kaže pa se ne ljutim.

Ali nisam ništa dirao…, rekao je i pogledao me kao dete. Stvarno nisam.

Tata, biće da nešto jesi… Nisam, bio je uporan. Samo je nestao, odjednom. Ko? Viber. Kako to može, tako da nestane..? Može, tata, ako stisneš nešto što ne treba – nestane. Ali, ja nis… Nisi, tata. Znam da nisi. Može li da se popravi, upita. Ne znam, moraš to s Bebom da vidiš, ja se baš i ne snalazim. Jesam li baš sve obrisao? Bome, jesi, sve. I imenik…? I imenik. I slike…? I slike, tata, i poruke i sve.

Pa to ne može tako, reče. Ne može. To je pametni telefon, mora da postoji način da se to sve vrati.

Duda Alapača: Luda mi kaže pa se ne ljutim

Može biti da i postoji, tata, ali ja ti tu nisam stručnjak. Ja se i s daljinskim teško snalazim. Ne ide mi to s dugmićima. Al’ stvarno – ne ide.

Meni je sve što ima više od tri dugmeta – težak rebus. Mašina za veš, recimo – nekad se znalo, okreneš programator udesno, uključiš u struju i to je to, krene, opere, ocedi, završi. Danas – da li želite na devedeset s predpranjem ili bez predpranja, da li je čist pamuk, sintetika, vuna ili ‘’leptirić’’ (šta im znači leptirić, nikad saznati nećemo), pa onda dalje, hoćeš li program od dva sata ili sat, ili onaj brzi od tridesetidva minuta. Pa onda hoćeš li da krene prati odma ili za dva, četiri, šest ili osam sati. A kad to podesiš, onda ima i za centrifugu, na šesto, osamsto ili hiljadu obrtaja. Nikad je nisam uključila na hiljadu, skače i na šesto k’o jarac. Pa je li puna-puna, ili puna do pola? Ko još na ovu skupoću pali mašinu zbog ‘’do pola’’, ajd’ sad…? Naravno da je puna. Kad sam bila mlada, ja sam ti to sve na note – belo s belim, šareno sa šarenim, crno zna se s čim. E onda se pojaviše majice s đavoljim aplikacijama, pa ti budi pametan – crna majica a bela slova. Gledam, izvrćem onu etiketu, piše made in China. Mislim se, čim je to mejd in čajna, bolje nek’ ide na trideset, i to sa šarenim, pa ako pusti boju, neće se ništa videti. Elem, da se vratimo mi na dugmiće… Taman savladah temperaturu i osnovne komande, kad ne lezi vraže – omekšivač – volja ti sa, volja ti bez. Trpam li trpam, onako koncentrovanog, ama ne miriše ni sa ni bez, što se mene tiče, kad iznesem veš na terasu, bolje da ga nisam ni prala – unesem pedeset nijansi sive.

To ti je sve do mašine, kaže moj Vlada. Ali to nam je nova mašina, velim. I ti si je kupio, jer ti ni ona pre nje nije valjala. Možda je do praška, upita. Ama nije, pa vidiš li da kupujem ovaj skupi…? Kojim Nada pere? Koja Nada…? Ona ispod nas. Ona kad prostre svoj veš na terasu, pa to…to je harmonija, reče. Otkud znam čime pere, verovatno čime stigne. Pitaj je, reče. Kod nje miriše. E tu me već ujede za srce…! Šta ti to znači – kod nje miriše..? Šta, je li to ona sad bolja žena od mene? Ja eto, kljakava, pa ne znam ni mašinu da uključim…? Nisam to misli… Ne znam ja šta si mislio, al’ znam šta si rekao. Drugi put, ti izvoli pa se dogovaraj s mašinom – šta i kako da ti opere, ja joj više prići neću. Imaš ruke, imaš oči, čitaj etikete, eno ti i uputstvo, pa se snađi sam.

Sutradan dolazim s posla. Mašina puna, taman završila. Ne daj bože da se to prostre pre nego stignem, mislim se. Sve uvek mene sačeka. Otvorim, imam šta i da vidim. Sve liht roze. Šta si prao, Vladimire…? Beli veš, kaže. E idi da vidiš šta si uradio od belog veša. Što, samo sam… Ja… Dudo, ja nisam ništa, majke mi…. nisam ništa dirao, to se samo od sebe… Samo od sebe…? Pa neće biti da je baš samo od sebe. Može li da se popravi, upita. Da se ispere..? Ne znam stvarno, vidi ti to sam. A možeš da pitaš i komšinicu. Znaš, onu kod koje sve miriše.

Foto: Guliver/Gettyimages/privatna arhiva

Ne bi bilo loše da malo popričaš s majkom, reče mi tata pre neki dan. Što, šta se dešava, upitam jer znam da se kod nas bilateralni razgovori vode samo u kriznim situacijama. Neće da izađe iz kuće otkako je ova pometnja oko virusa počela, reče tata. Ja idem i u radnju, i na pijacu i u apoteku i svuda. Ona se zabarikadirala i ni makac. A dezinfikuje me svaki put kad uđem spolja, onaj moj lepi karirani šal otkuvala, skupio se, sad mogu samo da ga nosim ko džepnu maramicu. Dobro, tata, rekoh, ti znaš da za Milanku stvar nije oprana dok ne ubaci na devedeset. Znam, al’ počela je da otkuvava, na šporetu, u onom sivom velikom loncu, kaže ”devedeset je devedeset, a sto je sto”, dok ne baci ključ, nismo sigurni. I cela kuća smrdi na rakiju, samo ide i briska. Prozore ne otvara, pogušismo se.

Tu se već zabrinuh. Jer, ako Milanka, koja je sve u životu, od posteljine, preko jorgana pa do ukućana volela da provetri i čvrsto verovala da su čist vazduh i zubato sunce preventiva protiv mnogih bolesti, uključujući i duševne, prestala da otvara prozore – onda je, računam, situacija ozbiljna.

Karantin, reče tata. Čist karantin. Otkako si joj rekla da gleda Černobil, tvoja majka me drži k’o taoca…! Pušta me samo po hleb i mleko a i tad me tera da nosim onu masku. Masku? Kakvu masku, tata. Hiruršku, eto kakvu! Pokupovala je sve što se zateklo u apotekama u krugu od tri kilometra, kad su prvi put javili za taj nesrećni virus. Ona je izazvala nestašicu globalnih razmera, Dudo, a ne ovi jadni Kinezi. I od tada mi ne da da izađem iz kuće bez maske. Juče htela još i da mi sve ono okolo oblepi selotejpom, kaže – ući će ti vazduh. Ženo, mora malo vazduha i da uđe, mislim, Dudo, smem li ja disati, pitam. Kaže, ako’š se zaraziti, bolje ti je da ne dišeš. Samo mi još maska protiv bojnih otrova fali, kako je krenulo, pod punom sam ti HTZ opremom. Dobro, tata, rekoh. Nazvaću je, popričaću s njom.

Jeste kući, mama, upitah je sutradan. Nismo, reče. Kako niste…? Dudo, jesmo, al’ ko da nismo. Vidiš li kakvo je vreme, svi bolesni, na televiziji samo trube o virusu, pa se plašim da vas ne zarazimo… Mama, ti sediš kod kuće, Vlada i ja radimo, Beba se druži s drugom decom – kako si onda mislila da vi nas zarazite…? Ti ionako nikuda ne ideš, jelda…? Pa jeste, reče Milanka. Al’ tata izlazi, pa ko će ga znati, to se širi k’o kuga, daleko bilo… Mislim, Dudo, dođite vi, nemam ja ništa protiv, nego ja to zbog vas, zbog deteta… Mama, ne nasedaj, to su samo priče, ljudi paniče bez potrebe, nije to ni prvi ni poslednji virus koji se dogodio. Preživeli smo, uvek preživimo. A ne, reče Milanka, to ti misliš da preživimo, uvuče se to u organizam i onda čuči, čeka, vreba iz prikrajka… Mama… Šta mama, ovo čemu smo mi izloženi, to više ni bubašvabe ne bi preživele… Mama, jesi opet gledala one tvoje serije..? Koje..? One, znaš koje, kataklizmične, apokalipsa i taj rad…? Nisam. Pa dobro onda, eto nas sutra na kafu, rekoh. Treba li ti šta..? Treba, maski. Hirurških..? Molim te, kupi jedno pakovanje od sto komada, nije kvarljiva roba. I uzmi i vama, da imate, nikad se ne zna.

I tako, krenusmo Vlada i ja od apoteke do apoteke. Dobar dan, dobar dan. Imate maske? Nemamo, nestalo. Pa hoćete dobijati uskoro? Ne znamo ništa. Koja nam je ovo apoteka po redu, upita Vlada. Osma, čini mi se. Nemaju ni oni..? Nemaju. Bome, biće da je ozbiljnije nego što smo mislili, reče. Ma nije, nego je svet poludeo, eto to je. Pa šta ćemo sad…? Znaš da joj bez toga na oči ne smemo. Znam. Zovi Đurđicu, predložih. Koju Đurđicu..? Šta koju…? Onu što ima apoteku, što je bila kod Marića na slavi… Pola flaše loze ste stukli zajedno, a sad je se kao ne sećaš…? Pa baš zato se i ne sećam, reče Vlada i stade da prebira po telefonu. Nemam njen broj, reče. Bolje po tebe što nemaš, kazah. A šta ćemo za maske..? Ne znam, brate mili, a što mene sve pitaš, snađi se nekad sam u životu. Mama, javi se Beba sa zadnjeg sedišta. Kaži, srećo..? Mama, imam ideju! Ja znam gde sigurno ima da se kupe maske…! Gde, mico..? Pa mama, kod Kineza..! Piiii, rekoh i lupih se po čelu… Pa, kako se toga pre nisam setila…!?

Foto: guliver/Getty

Ajde što nas nije pustila u kuću dok se nismo izuli, nego nam je i obuću ostavila ispred vrata!

Mama, rekla sam joj, znaš li ti koliko sam ja platila one čizme…? Koliko, upita Vlada. Šta tebe briga, pričam s majkom, rekoh. Meni si rekla da su bile tri hiljade, reče moj muž. Bože, zete, gde još ima čizama za tri hiljade, upita Milanka. Ima, doskoči Beba. Ima, bako, kod Kineza. Nisi valjda, izbeči se majka na mene. Nisam, mama, šta ti pada na pamet… Ali mama, prekide me Beba. Šta ”ali mama”, valjda ja znam gde sam kupila rođene čizme…?!

Naravno da sam ih kupila kod Kineza. Naravno da su bile više od tri hiljade, jer nema više ni kod njih ništa za džabe. I naravno da su propustile vodu nakon nedelju dana, i naravno da nisam sačuvala račun. A sve i da jesam, teško da bi mi ga iko uvažio. Taknuto – maknuto. I onda sam stvarno rekla – neću nikad više kod Kineza ama ni šnalice jedne pazariti.

Duda Alapača: Samo tlista dinala

Al’ da se vratim na priču – Milanka nas je bukvalno izula iz cipela. Pa nas je sprovela u kupatilo, da operemo ruke, svi onako đuture, nad kadom. I sve dobro ispratila – da slučajno kogod ne zabušava. Bolje to trljaj, rekla mi je. I zavrni rukave. Čistoća je pola zdravlja! Aman, majka, pa neću nikog operisati, došla sam kafu da popijem, bunila sam se. Hoćeš ja da te naučim kako se peru ruke, upitala je i odvrnula vruću vodu. Mama, bolje da smo se okupali, reče Beba i nastavi da trlja do lakata.

Kada smo završili s dezinfekcijom, sprovela nas je u dnevnu. Jeste mi kupili maske, upitala je. Jesmo, mama, jedva sam našla deset komada. Samo deset, snuždi se Milanka. To nema ni za dva dana… Daj, bre, mama, oladi, šta ti je, zar misliš stvarno da će maska da te sačuva…? Ko se čuva i bog ga čuva, reče Milanka i nestade u pravcu kuhinje. Tata prevrnu očima. O tome ti pričam, reče. Poludela načisto. Čujem ja sve, dobaci Milanka. Jeste gladni…?

Duda Alapača: Parola snađi se

Nismo, rekoh ja. Jesmo, reče moj muž. Jeste il’ niste, upita mama. Pa onako, reče Beba. Ja nisam ”onako” pekla gibanicu, već da jedete. Nema da idete dok ne večerate. Možda je ovo poslednji put da vam spremam večeru, reče Milanka i stade da se prenemaže. Evo sve me nešto boli kad udahnem… Tu, taman kod srca. Da nije virus, upita tata. Kineski…? Nije, nemam temperaturu. Možda nije korona, reče tata. Možda je onaj…kako se zove, Dudo… kavasaki..? Koksaki, tata. Koksaki. Šta ti je to, spremno dočeka Milanka. To je, mama, virus koji napada srce. Al’ nije to kod tebe sigurno. Nema ona srce, reče tata. Da ima, ne bi nas držala k’o taoce u kući. Kad prođe korona, idite gde god hoćete, a sad nema mrdanja. Nikud.

Duda Alapača: Deda za babu, baba za rotkvu…

Jesi dala maske baki, upita me Beba. Joj, zamalo da zaboravim, rekoh i izvadih iz torbe pakovanje. Vlada se značajno zakašlja. Stani, reče. Šta je sad, zaboga..? Evo ti ovo, mama, pa poprištedi malo, nestašica je… Stani, ponovi Vlada i pogleda me popreko. Sakrij pakovanje, šapnu. Što..? Kako što, Dubravka, vidiš li da su kineske…?! Kako, molim…? Vidi, stvarno – kineske.

Priznajem, evo, nisam normalna. Kad su svi gledali Igru prestola, ja nisam. Kao, šta sad kao tu ima da se ložim na neke priče o zmajevima i kraljevstvima i princezama i štatijaznam. Tolike godine sam bila iznad toga, jer – ja sam ozbiljna jedna persona i nemam vremena za bajke. Jeste, jesam. Sve do prošle subote, tamo negde oko podneva. Dok nisam ”kliknula”. Sezona jedan, epizoda prva.

Završi ta prva, hajde, mislim se, i tako je subota, pa zaslužujem valjda i ja malo oduška. Uglavnom – ostadoh do ponoći. Načela žena i drugu sezonu za jedan dan.

Sutra – nedelja, ista meta, isto odstojanje. Mama, šta ima za ručak? Nema ništa, napravite sendviče.

Dudo, možeš li mi ubaciti one košulje u mašinu? Ne mogu sad, vidiš da su napali Zimovrel. Hajde, pustiše me u nedelju, valjda računali – sutra je radni dan, usporiću. Jok! Trči Duda s posla da stigne kući da gleda seriju! Nisam tako trčala ni kad nam je tetka iz Štutgarta dolazila, u vreme inflacije.

Duda Alapača: Čistoća je pola zdravlja

Mama, znaš šta je danas bilo, spopade me Beba s vrata, šta će – željno me dete, ne progovaramo danima. Ne znam, sunce majkino, ne znam ništa dok ne vidim šta će Deneris Targarijan da uradi sa zmajevima, samo da odgleda mama jednu epizodu pa ćeš mi posle sve lepo i natenane pričati.

Vladimir se, vidim, uzmuvao po kući – jasno mu je da je situacija vanredna.

Pa šta to tu ima toliko interesantno, upita. Ne znam, Vlado, ne znam majke mi moje, da je hrana, rekla bih da trpaju neku drogu da nas navuku, al’ serija je, i ne znam živa šta da ti kažem. Ajde mi bar u kratkim crtama prepričaj, da mogu i ja da se uključim, reče. Molim..? U kratkim crtama?! Na sred treće sezone…? Molim te, sedi tu, čitaj novine, igraj igrice, radi šta god hoćeš, samo me pusti, vidiš da se zakuvalo…

Duda Alapača: Luda mi kaže pa se ne ljutim

Kunem se, da je rekao ”il’ ja, il’ Igra prestola”, rekla bi’ – Igra prestola, sad zasad, pa ćemo posle o svemu lepo da se dogovorimo. Kunem se, dvosed se istanjio ispod mene, nije me toliko trpeo ni kad sam ono imala bronhitis i upalu sinusa. A probala sam da se oduprem, nije da nisam… Ustanem ja ujutro, naravno sva ušlogirana, jer sam ostala prethodnu noć uz seriju do neka doba, kažem sebi ”e nećeš više, majčin sine, danas ima da odeš na kafu posle posla ili majku da obiđeš…” Nećeš, Dudo, daljinskom ni prići… To je sve industrija filmska, zahvaljujući tebi i takvima, silne pare zgrću, a ti misliš – lepo ti, gledaš one kraljeve kako se biju, sve čekaš, nadaš se nekoj pravdi, dobro da pobedi… Ne vidiš se od podočnjaka, ideš na pos’o ko White walker, pola te nema, creva ti se svezala, niti jedeš, niti piješ… Sve ja to tako lepo sebi ispričam, dođem kući, krenem ka kuhinji, kunem se, izvadim meso iz zamrzivača, kao eto sad ću ja lepo jednu supicu da skuvam, pa onaj veš da sredim, posteljinu da presvučem i … odem samo da pogledam pet minuta, dok voda ne provri… i aj’ zdravo, ni supe, ni posteljine, ni ničega. Vlada već počeo da kupuje ona karneks gotova jela, šta će, vidi siroma da od mene nema vajde. Samo ide okolo i pita ”kolko još”. Tri, kaže Beba. Epizode…? Ne, tata, još tri sezone. Ugasili smo ga, kaže. Pa se sve tužno gledaju a ja ni abera. Sersei Lanister zarobili, pa ko bi tu bio ravnodušan, ajd’ sad…?!

Duda Alapača: Deda za babu, baba za rotkvu…

Juče, zamalo da zakasnim na posao. Ma nisam ni čula sat, kunem se. Preko dana gledam zmajeve, noću sanjam zmajeve, ovo mora da prestane, kažem sebi. Ima toliko boljih sadržaja, korisnijih, pametnijih stvari koje mogu da radim umesto što gledam ove… ove… ma ne znam ni ja kako da ih nazovem… Jeste, al’ sad kad su osvojili Zimovrel, Sansa se vratila, Džon Snežni preživeo, a Deneris sklopila savez sa Grejdžojima, pa ‘aj ti budi tol’ki karakter pa ne pogledaj..?!

Mama, luk se propržio, šta sad da radim…? Sad dodaj šargarepu. Dodala sam, mama, a šta sad…? Sad sipaj grašak i poklopi. A da posolim…? Ne znam, Bebo, pusti me sad… A jel’ da sipam malo vode, mama..? Sipaj, sipaj… Koliko…? Onako, da ogrezne… Mama, a šta znači ”da ogrezne”..? O bogo, isključi, skloni s ringle, ja ću kasnije sve, samo da odgledam još jednu. Epizodu…? Neeee, sezonu, dete. Sezonu.

Četredeset puta dvadeset puta trideset, rekao je. Kako, molim…? Tako, Dudo, to su ti dimenzije ručnog prtljaga. Sve preko toga se naplaćuje. Koliko? Pa šta znam, pedeset evra po koferu… I sad mi to kažeš…? Veče uoči puta..?

Kad sam se spakovala i tačno isplanirala šta ću da obučem koji dan…? Moj muž stade da se prenemaže. Dudo, pa nisam ni ja znao, ja sam kliknuo – ručni, mislio sam – to je onaj mali kofer po osobi. Vlado, meni je i mali kofer po osobi, malo za mene jednu. Ja sam računala da ćemo imati dva mala kofera, pa mi je i to bilo knap, a sad… sad mogu da spakujem tri para gaća i to je to… I kako ti misliš da ja tamo bilo šta kupim ako ne mogu da donesem kući..? Ne znam, Dubravka, pa ne mogu ja baš o svemu da vodim računa.

Aha! E tu sam te čekala, pomislih. On – baš o svemu vodi računa?! On – koji je samo kupio karte! Kliknuo dvaput i to je to..? Ko je jurio po zdravstveno osiguranje, ko je Milanku bario da pričuva dete dok nas nema, ko je sredio celu kuću da nas ne sačeka lom kad se vratimo…? Ja, dabome. I tako svaki svakcijati put.

Iskustvo iz prve ruke: Šta kad kofer nestane?

Ja ću da putujem u ovim pantalonama, reče. Nećeš vala, vidiš li na šta ličiš u tome, kakvi su to džepovi sa strane, jel’ to kriza srednjih godina, nisi pumparice nosio nikad, šta te sad spopalo..? Što…? Zato što izgledaš kao izbacivač u tome, eto zato! Jel’ hoćeš da budeš najsumnjiviji na aerodromu…? Ima da te sklone sa strane kako te vide. On se pogleda u ogledalo. Znači, mogu da prođem kao izbacivač..? Bože, Vlado, ne želim da prolaziš kao izbacivač, ja sam se udala za pametnog tipa. Ili se varam…? Ne znam dal’ da se brijem, reče on. Ma jok, ta ti brada daje na muževnosti, pravi mačo tip, nemoj ni da se kupaš, ni briješ, ni ništa, onda ćeš baš biti jedna opaka faca. Oni na pasoškoj kontroli jedva čekaju takve kao ti. Gledaj molim te da ne obučeš neke prsle čarape, znaš da tamo izuvaju. Stvarno…? Najstvarnije. A jel’ moramo da budemo baš dva sata pre leta na aerodromu, upita moj muž. Ne, ne moramo, možemo da dođemo pet minuta pre, možda samo da pretrčimo preko one piste, da se ne zezamo s carinicima… Moramo, Vlado, ako piše lepo na karti ”dva sata pre leta”, onda to znači dva sata pre leta. Neće niko tamo nas da čeka da se smilujemo. Znam, Dudo, brate, al’ šta da radim dva sata na aerodromu k’o ludak…? Ne znam, šetaj, čitaj novine, igraj igrice, radi šta god hoćeš, ja neću da ulećem poslednja u avion i tačka. A sad idem da spavam, ako uopšte zaspim, jer mi svaki put digneš pritisak na trista. Jesi navio sat? Jesam. Za kad…? Za četiri. Ok. Šta ti je to..? Neseser sa šminkom. Bože, Dudo, pa samo je on četrdeset puta dvadeset puta… Znam, al’ šta da radim…? Ako ne mogu pola stvari da nosim, pa mogu makar da se našminkam k’o čovek… Misliš, k’o žena…? Mislim – kako bog zapoveda, jesi sad zadovoljan…? On klimnu glavom u znak odobravanja.

Duda Alapača: Tako mi svih zmajeva

Jesi nam čekirao sedišta, upitah u neka doba. Jesam, reče. I jesam ja do prozora..? Da mogu da slikam, kad budemo prelazili preko mora… On se počeša po glavi. Ti si, Dudili, u dvadesetsedmom redu do prolaza, a ja sam u petom u sredini. Znači – nećemo sedeti zajedno, upitah. Pa sva je prilika da nećemo. Nisam ja to birao, to ti sistem sam tako dodeli… O falim te bože, da i meni sistem jednom nešto dodeli kako valja…! Mislim, zamisli da me neko vidi s tobom, pa da kažu ”gle kako fina žena a vodi onog Ramba u pumparicama sa sobom”. Mogu da promenim, ako hoćeš. Neee, nikako, jesi normalan, znaš li ti da se to dodatno plaća…? I nećeš biti ljubomorna ako me sistem smesti baš pored neke zgodne, mlade, lepe… Ja – ljubomorna…? Ti baš sebi dižeš cenu, mužu moj… A kol’ko ono reče da to dodatno košta..?

Duda Alapača: Samo tlista dinala

Sreda je dan za naš omiljeni blog! Šta ove nedelje sa nama ima da podeli Duda Alapača, pročitaje u nastavku

Sledeći put kad poželim da otputujem negde s mužem, molim vas, neka se nađe neko pametan da me sveže za radijator i ne pušta dok se ne predomislim. I ne pitajte me zašto. Eto, zato!

Zato što je, za neupućene, kupio najjeftiniju moguću bejzik varijantu karte, pa sam opremu za četiri dana spakovala u ranac ne mnogo veći od nesesera za šminku. I zato što je birao let u šest ujutro, pa sam morala da ustanem u tri. I zato što smo na kraju završili na različitim sedištima, on sedeo pored neke žgoljave, a ja između dva bilmeza od kojih je jedan nije izvadio slušalice iz ušiju, a drugi pročitao dva toma Zagora na tabletu. I zato što nas taj neki Džimi koji je trebalo da nas sačeka na aerodromu, nije sačekao, pa sam se sabajle upoznavala s javnim transportom ostrva Malta. I što mi je rekao taj isti muž da će biti šesnaest stepeni i da nema potrebe da nosim jaknu, a majčin sine, kad na onom ostrvu zaduva, smrznu ti se i bela krvna zrnca a kamoli šta drugo.

I zato što nam je našao smeštaj ”blizu mora”, bez da mi kaže da od tog mora pa do apartmana vodi strma staza uzbrdo, pod uglom od osamdeset stepeni. I što su mu prodali priču kako je u pitanju penthaus s prelepim pogledom na Valetu a završili smo u zastakljenoj terasi s pogledom na gradilište. I što je do ”penthausa” vodilo pedesetsedam stepenika širine između tridesetpet i četrdeset santima. I što nas je dočekala prevesela Filipinka Ejpril, za koju sam mogla da se opkladim da ili je na nekim teškim drogama, ili će nas ubiti na spavanju i uzeti nam i ono malo para koje imamo. Jer niko ne može biti toliko ljubazan prema gostima, naročito ne kad insistiraju na vajfaju i toploj vodi preko celog dana.

Duda Alapača: Četrdeset puta dvadeset puta trideset

Dalje, pristajem da budem svezana za radijator, i zato što me je kilavu i nikakvu ubedio da se trajektom prebacimo do Valete, a na moru je, kao što rekoh, duvalo toliko da sam zavidela svakom ko na sebi ima više od potkošulje. I što me je odveo u jezgro starog grada, jer je znao koliko želim da vidim i obiđem svako zdanje i slikam svaki spomenik i kamičak na istorijskom lokalitetu – u pet popodne, kad sunce već zalazi i kad od slika nema ništa. Da stvar bude gora – završili smo na karnevalu, kao potpuni autsajderi, maskirani u najobičnijeg Muža i Ženu. Pih. Mislim, jednom u životu se zateknem na karnevalu, a ja maskirana u ništa.

I kriv je i za to što se nije raspitao, pa nije znao da posle devet nema trajekta za nazad, pa smo se vraćali taksijem, koji nas je, dabome, poveo u panoramsko razgledanje okoline, te u skladu s tim i naplatio vožnju. I kriv je još i za to što me je terao da glumim simultanog prevodioca između njega i taksiste koji na maternjem jeziku bantu crnaca ne ume da sklopi rečenicu. A kad ustaneš u tri ujutro, pređeš tri hiljade kilometara avionom, i deset peške – u deset uveče ti i misli teško putuju a kamoli reči.

Kriv je i za to što se sutradan uzdao u navigaciju na mobilnom, pa smo umesto u Sent Džulijanu završili na drugoj strani grada i što smo, dabome, ponovo bili prepušteni milosti lokalnih taksista, koji su nas za ”tričavih” dvadeset evra vratili kući, odnosno privremenom mestu boravka. I kriv je što sam za te pare mogla dva ručka kod kuće napraviti. A nisam. I kriv je što nam je uzeo sobu bez rešoa ili bilo kakvog priručnog grejnog tela, pa sam kafu u odsustvu istog, morala da kuvam u mikrotalasnoj. I naravno da je kriv i za to što mi je triput pokipela, pa sam, sve u strahu od Ejpril, morala da je prebrisujem ubrusima, jer truleksa nije bilo pri ruci. Za šta takođe krivim mog muža.

Na kraju, kriv je što smo kasnili na aerodrom u povratku, što mi nije ostavilo dovoljno manevarskog prostora za jedno čestito krstarenje frišopom, te opet nisam uspela da kupim parfem koji meračim evo već pola godine. Kriv je, verovatno, i za to što je avion u startu kasnio sat i po, te smo kući stigli u zlo doba – a ja sam morala da ustanem u sedam i idem na posao kao da se ništa nije desilo. Pritom – bez čestite jakne, prehlada me nije mimoišla, a to što sam u strahu od čega goreg – da i ne pominjem. Kad bolje, razmislim – da sam ostala vezana za taj radijator, ako ništa drugo – a onda bi mi barem bilo toplije. Aaaap-ćiha..! I za to je kriv.

Foto: Mike Nahlii/Unsplash

Eto, šta sam ti ja rekla, a ti sve ‘’neće, neće’’! Eto ti sad, peti slučaj – potvrđen! – reče Milanka i pljesnu rukama. Mama, pogledah je. Tebi k’o da je drago što si bila u pravu…? Drago? Meni…? Šta ti pada na pamet…? Da mi je drago – nije. Da sam bila u pravu – jesam. A ti samo nemoj slušati majku svoju…

Jesi kupila brašna…? Kakvog brašna, mama? Belog, crnog, kakvog bilo. Nisam, mama. Nisi. Pa dobro. Kad krene panika, biće ti žao. Neće biti panike, mama, rekoh i prevrnuh očima. Dobro, odgovori ona i podiže značajno obrve. Doći ćeš ti meni, čekaj, čekaj. Ja sam bila u tvojim godinama, ti u mojim nisi.

O, ne, pomislih, ne opet. Ne o godinama u kojima je ona, eto, bila a ja još nisam. Ne o iskustvu, ne o mudrosti. Ne o svim prošlim vremenima koja su bila sve samo ne dobra. Dosta mi je. Imam svoju muku. Imam svoje probleme. Brinem o nekim drugim stvarima. Svakodnevnim. Kako da se ne uspavam ujutro. Kako da ne zakaksnim na posao. Kako da predam izveštaje na vreme. Šta da skuvam za ručak… Ne mogu sad da mislim i o tom virusu.

Naravno da nemam maske, naravno da nemam asepsol, nemam čak ni čestite rakije u kući. Naravno da ne izbegavam kontakte, naravno da me ima svuda, ne pijem vitamine, ne preduzimam nikakve dodatne mere opreza – čuvam se kao i do sada. Pa ako me strefi – strefi. Šta ću ja sad…? Da se zabarikadiram kao Milanka, u četiri zida i da ne puštam nikog…? Da sedim u kući dve nedelje…? Pratim vesti…? Pa nije se još pojavio taj virus koji je Dudu zatvorio u kuću… A jok, no pasaran. Neće moći.

Gledam juče ženu u prodavnici, za kasom. Prodavačica se nakašlja, a ova brže bolje, navuče neki šal preko usta. Vidim – prebledela, sirota. Već misli – eto ga, stigao, umirem. Pa mislim se, ako tako nastaviš, neće te sto šalova spasiti. I ne bojim se ja virusa. Mene panika brine. Čuj – jesi kupila brašna…? Draga majko, ja brašna nisam imala ni u mnogo gorim situacijama, pa neću ni sad da stvaram ratne rezerve. I šta mi znači brašno, ako, na primer, nemam struje? Ili ulja…? Ili koje jaje..? Pa ne možemo samo na brašnu živeti. Čak ni na belom.

Kupio tata baterije, one debele, reče ona. Šta će mu, upitah. Pa eto, nek’ ima. Za šta će nam, mama draga, baterije…? Može li ta baterija u mobilni…? Ne može. Može li u daljinski…? Ne može. Pa šta ćeš onda s njima..? Mogu u sat, zidni, seti se ona. Tu pasuju. I u baterijsku lampu. O, jel’…? Pa sjajno. Kad svet krene da propada načisto, i kad ostanemo bez svih ostalih raspoloživih resursa, struje, vode, i kad potrošimo i taj džak brašna, a ti lepo upališ svoju baterijsku lampicu, pa uperiš u onaj sat na zidu, da merimo kol’ko nam je još vremena preostalo. A ono samo radi tik-tak, tik-tak. Pa da ti je neka strategija, I nije. Al’ ajde.

A šta, ti se kao uopšte ne plašiš, upita ona. Ne plašim se mama. Stvarno se ne plašim. Mislim, nije mi svejedno, strah me je zbog Bebe, zbog druge dece, a mi… mi smo proživeli. Ja bome nisam, uspravi se Milanka. Imam godina, to stoji, al’ da bi da mrem – ne bi’. Bar ne još. Ja se ne dam. Što i tebi savetujem.

Mama, je l’ idem ja u školu sutra, ubaci se Beba. Ideš, zašto da ne ideš..? Pa zbog virusa, mama. Od kad ti brineš o virusu…? Da nije neki kontrolni sutra možda…? Nije… al’ treba da me pita geografiju. Onda ima da ideš. Ali mama… Ništa ali mama. Ne prolaze te fore kod mene. Nemaš upalu, nemaš temperaturu, ne pokušavaj da me zbariš. Mama, imam upalu, reče ona. Upalu…? Zini, da vidim. Ne boli me grlo, mama. Imam upalu mišića. Stvarno…? Onda tek ima da ideš u školu. Idi i iskoristi to vreme. Dobi neku peticu dok još svet nije načisto poludeo. I ne pokušavaj da me isfoliraš, kod mene te fore ne prolaze. Kako, mama, upita moje dete. Kako šta..? Kako uvek, baš uvek znaš kada te foliram…? Tako. Lepo. Ja sam bila u tvojim godinama, ti u mojim nisi.