Sretnem pre neki dan moju komšinicu Ljilju, dole u ulazu, čeka lift. Otkad vi, Ljiljo, idete liftom, pitam. Otkad sam se dozvala pameti, kaže. Dvanaest godina sam ja išla pešice na šesti sprat…! Svaki dan, bar po tri puta. Gore-dole, gore-dole, kao da nemam pametnija posla… Jer znate, dušo moja, lift ima sajlu, a sajla može da se otkači, i ja mogu da završim u podrumu, smrskana. Eto do koje je mere čovek u stanju sam sebe da sludi..?! Mislim, koliko njih znate koji su se smrskali u liftu..? Nula, kažem. Nula, složi se i ona. Ali eto, reče i pokaza prstom u čelo. Sve to odavde ide.

Ja sam, dušo moja, imala ozbiljne napade panike. Ozbiljne, ponovi. Malo je falilo da skrenem skroz. I nikada nisam znala kad će da me strefi… I nije to bila samo slabost, znate, kao ono kad ti se sloši, padne ti pritisak. Ovo je više bilo kao nekakvo osećanje…nemoći. Iz čista mira mi se zavrti. I tu me nešto stisne, u grudima. Pa se onda popne u grlo… A najgore mi je bilo kad krene da me guši, pa ne mogu da dišem. Onda krenem da propadam. Kažem sebi, Ljiljo, to je to, pozdravi se sa životom. Što si živela, živela si.

A bila sam dobro do pre godinu dana. E onda krenulo sve odjednom, s ovom nesrećnom pandemijom – i lupanje srca, i nesanica, pa onda hladan znoj, problemi s vidom, ravnotežom, gubitak daha, kilaža koja ide naviše… Prvo sam mislila da je klimaks. Pa dobro, mislim se, i to je za ljude. Proverim hormone, vidim – sve ok. Uputi me doktorka na ultrazvuk štitne. I štitna u redu. Sećam se, sedim u onoj čekaonici – a srce – sto pedeset otkucaja u minuti. U stanju mirovanja. Pređem pet stepenika i moram da stanem, da odmorim. A znaš mene – kakva sam bila – kad se nadignem, za jedan dan uradim generalku u celoj kući.

I šta ću, dušo moja, uzmem ti ja uput za kardiologa. Ni on ništa ne vidi, kaže – ima da živite sto godina. Ama doktore, džaba mi sto godina kad ja jedan jedini dan ne mogu da sastavim kako treba. Malo malo pa završim u hitnoj. On me gleda, kaže – a da odete, Ljiljana, da porazgovarate s nekim…? Nije sramota, dešava se i jačima. Neka, mislim se, nisam ti ja, moj doktore, još za priču. Zahvalim se, izađem iz ordinacije, ljuta. Čuj – da razgovaram s nekim…? Ja…?! I kad, uopšte…? Glavu ne dižem, dva posla radim, dvoje dece kod kuće, onaj moj bez posla petu godinu, leži, bolestan, majka kuka, umire triput na dan, ne znam kud udaram, ni kad legnem ni kad ustanem, samo mi još fali da idem da razgovaram, mislim se.

Pročitajte i… Duda Alapača: Džigericu mi moju pojedoste!

Ništa, odem ti ja kod moje doktorke u dom zdravlja, da mi da uput za neurologa, i oftamologa i za ORL. Oni će znati što mi se vrti, tako iz čista mira. Od jednog do drugog, opet sve u redu. Ljiljo, možete konju rep da iščupate, kažu. A ja se jedva dovukla do ordinacije, tresem se k’o prut. Ovi moji, kod kuće, vide da nešto nije u redu, pa sve oko mene – šta ti je, mama, jel’ ti to nešto kriješ od nas. Ne krijem ništa, deco, kažem. Pa šta će ti onda toliki nalazi..:? Pa eto, reko’, valja čovek da se ispregleda ponekad. Ćute oni, ćutim i ja.

Dok me jednog dana nije uhvatilo baš za stolom, to “moje“.

Iz čista mira, seli da ručamo, a meni pripade loše. Stvarno sam mislila, nema, to je to, umirem. Oni brže bolje skočiše, te šećer, te vodu… povratiše me nekako. Slučajno tu bila i jedna Nedina drugarica, kaže “teta Ljiljo, pa to je kod vas napad panike, mojoj mami je bilo isto tako“. Bože, dete, kažem, odakle meni panika, ti znaš da se ja nikad nisam ničega plašila..? Tolike godine preturila preko glave… Pa baš zato, teta Ljiljo, kaže. I tu ti se ja dobro zamislim. Sutradan uzmem slobodan dan i pravac kod psihijatra. Privatno, dabome. Da mi ne upišu tamo u karton da sam luda.

Sednem ja kod žene, neprijatno mi, šta ću, al’ pričam – sve od početka – i šta je i kako je. Kažem i za decu i za muža i za majku i kako je sve spalo na mene, mislim – ne žalim se ja, ima i gore… Ona me samo gleda. Zašto ne zastanete, pita. Kako to mislite… da zastanem..? Ako ja stanem, sve staje, pa jel’…? Čega se toliko plašite, Ljiljo, veli. Ničega, izvalim ja, k’o iz topa. Ja se ničega ne plašim. Vidim, piše ona tamo nešto u svoju sveščicu.

A plašite li se, kaže, da će se možda dogoditi nešto mnogo loše? Ja je gledam, ne razumem. Plašite li se da će sve nestati, ukoliko vi dignete ruke..? Da ćete ostati gladni, goli, bosi..? Pa pomalo, kažem ja. Zar se ne plašimo svi, mislim, vidite kakva su vremena, nikom nije lako… Kod koliko ste lekara bili pre nego što ste došli kod mene, pita. Šta ću, ne ide da lažem u ovim godinama, ja stanem da nabrajam, jednog, drugog, trećeg… petog. Ona samo klima glavom. Ljiljo, vreme je da povučete ručnu, kaže. Ja nemam ručnu, velim. Ni ručnu, ni nožnu, doktorka, meni kočnice odavno ne rade. Rade, rade, samo što vi to još ne znate. I lepo mi žena objasni na licu mesta. Sve to što vam se dešava, kaže – gušenja, vrtoglavice, lupanje srca – to je samo znak da morate da usporite. I da se izborite sa svojim strahovima. I da prihvatite da ne možete sve da držite pod kontrolom. Niko ne može. Naročito ne danas. Ali, otkuda to meni, pitam. Pa, verovatno vučete nešto od pre, kaže. Mora da je postojao period u kome se niste osećali bezbedno. I to je ostavilo posledice. Vi ste ih, u međuvremenu gurnuli pod tepih, ali kao što vidite – vraćaju se. Ja ćutim, šta da kažem, ne razumem ti se ja u to mnogo, teško mi da povežem dva i dva. A ona – kao da mi čita misli. Znam, kaže, sad sve to ne zvuči naročito logično, ali psiha ima svoje metode, svoja pravila, i retko kad greši. Samo treba vremena da se stvari poslože. Hoće li se i meni posložiti, doktorka..? Hoće, hoće. Samo treba biti uporan. Hajde da se vidimo za nedelju dana, može…? Može, kažem. Šta ću, kao da imam izbora…?

Izađem iz one ordinacije, krenem peške kući, pa sve usput mislim – pa majku mu, možda je žena stvarno u pravu. Svaki taj moj panični napad i svako to moje gušenje ili šta god, dešavalo mi se uvek kada sam pod nekim pritiskom. Šta ako izgubim posao, šta ako se deci nešto desi, šta ako se Miši bolest pogorša, šta ako ne platim struju, šalju izvršitelje za dug od pet hiljada… uvek je bilo neko “šta ako“… U stvari, mnogo nekih “šta ako“. A ja – navikla da je sve pod konac, onako kako sam ja zacrtala i zamislila. I nema “ne mogu“, nema “neću“, nego samo “moram“. Zbog dece, zbog Miše, zbog mame, zbog ovog, onog…

I eto, trebalo je vremena, i para, da se ne lažemo, ali isplatilo se, dušo moja.. Da razumem, i zašto sam ja takva, i zašto sam birala ljude koje sam birala, i zašto mi je bilo potrebno da Miša bude jak i zdrav, i da radi i zaradi, i zašto mi je uvek nedostajao taj osećaj da neko o meni brine i da me štiti, i zašto sam išla od jednog do drugog lekara, s pregleda na pregled, i zašto sam tolika stipsa i zašto čuvam svaki dinar, i bežim od svakojakog rizika, i zašto sam ti sve radila samo da izbegnem opasnost, bilo kakvu opasnost, i otkuda na kraju krajeva – i ovaj ekcem koji vučem godinama i kog nikako da se rešim, i otkuda odjednom toliki kilogrami, i to silno pranje, spremanje kuće, provetravanje, briskanje… Od straha. Ja koja se nikada nisam plašila ničega, u stvari sam se plašila svega.

Slušaj me, dušo moja, tvoja teta Ljilja da ti kaže nešto – nemoj nikad da dozvoliš da tapkaš u mestu. Mene je to tapkanje ubilo u pojam. Kada sam jednom osetila sigurnost – ja sam ti se toga držala k’o pijan plota. Nije bilo sile koja je mogla da me pomeri iz te moje mišje rupe. Kakva je, da je – moja je. Sigurna je, eto tako sam ti ja mislila. A ovamo mi je crpela svu snagu, sav život iz mene. I sve sam se ubeđivala – tako to mora. A ne mora. Ne mora čovek uvek da bude jak. Ne mora ni kuća uvek da bude čista, pa jel’..? Nije to apoteka, tu žive ljudi. Ljudi prave nered. Pa šta..? Pa ništa. Eto, tako ti ja to sad, vidim – ostavili čarape, izuli se ovde-onde – samo mahnem rukom, kažem, pa neka su, bogu hvala pa ima ko da mi se izuva i obuva, pa jel..? Uuuuu, zapričasmo se… a ja bi’ bome rekla da ovo čudo ne radi… Opet neko nije zatvorio vrata na dvanaestom, sto posto. Ništa, dušo moja, idem ja onda polako, peške… Ajte, teta Ljiljo, ja ću još malo sačekati. Ako, ako, čekaj ti, mlada si, ne žuriš nigde, reče Ljilja i zamače za ćoše.

Lift zabrunda odozgo.

The post Duda Alapača: Nemoj nikad da dozvoliš da tapkaš u mestu! appeared first on Lepota i zdravlje.

Već dobrih trideset godina ne čekam s nestrpljenjem crtani u sedam i petnaest i ne idem u krevet kad krene najavna špica drugog dnevnika. Mnogo toga sam zaboravila. Ali Pepe le Tvora, pamtim kao da je bilo danas.

Gledala sam ga kad mi je bilo vreme.

I nikada mi nije palo na pamet da svojim ponašanjem Pepe zapravo propagira “kulturu silovanja“.
Sve dok ga nisu optužili i dok mu nisu presudili. Onako, po kratkom postupku. Pepe – nema te, ćao, zdravo. I to sve zahvaljujući najnovijem trendu – “kulture otkazivanja“ koja se poput požara širi i preti da sprži sve ono što je u nama vredelo i bilo ljudsko, od one pećine u Altamiri pa na ovamo. A zašto? Da nam zaštite decu. Aha.

Dobro, drugari, ako ste baš hteli da štitite našu decu, zašto niste prvo uklonili mali milion gadarija koje im inače plasirate kako na teveu, tako i na društvenim mrežama..? Zašto niste ukinuli Tik-tok na kome je skoro planirano masovno samoubistvo te iste dece? Zašto niste uklonili filmove u kojima se u uvodnoj špici pobije omanja varoš…? Zar stvarno mislite da je dovoljno staviti jedan 16+ znakić u ugao ekrana i emitovati šta ti padne na um – u sedam uveče? Zar niste mogli da ostavite sirotog tvora na miru…? Ove godine bi napunio 76. Mogao je barem da umre prirodnom smrću. Niste baš morali da ga ubijete. A ubili ste ga.

I ko je sad kriv?

Televizor nije sigurno. Imali smo ga u kućama i pre pedeset godina. I mi smo rasli uz te iste televizore. Samo smo gledali neke druge stvari, znate, bili su neki Opstanci i neki Zimski bioskopi i neke emisije iz kojih smo ponešto i učili. I, da, gledali smo crtaće. I tog nesrećnog tvora, između ostalog. I nismo postali nekakvi manijaci zbog toga. Neće ni naša deca postati, ukoliko se, barem malo budemo bavili njima. Al’ stvarno – bavili.

Ako ih ne budemo uspavljivali nekakvim “šumovima“ s mobilnih telefona, ako im ne budemo gurali tablete u ruke pre nego progovore i prohodaju. Ako budemo dovoljno oprezni, pa s vremena na vreme, obratimo pažnju na to što naše dete gleda na bilo kom ekranu. Ako shvatimo da život ispod staklenog zvona pod kojim neće biti ni jednog jedinog negativca – neće rešiti problem, još manje zaštiti našu decu onog trenutka kada kupole nestane. Jer ne oblikuju nam decu crtani filmovi, već roditelji, a potom vršnjaci. Jedan tvor ne može da naudi detetu koje odrasla u normalnim okolnostima, s normalnim roditeljima i druži se s normalnom decom. Nekoj drugoj deci, deci koja nisu te sreće da imaju “redovno“ detinjstvo, ni svet u kome nema tvorova – neće pomoći.

Pročitajte i… Molim vas, usportite

Zato, pre nego krenete dalje, pa nam u nekom trenutku ukinete Duška Dugouška, Paju, Šilju, Štrumfove, Barbiku, Tarzana, dok ne isprevrćete sve i jedan kamen u potrazi za nečim što bi moglo da nas “ugrozi“, i izbrišete gumicom sve što smo ikada stvorili, kao da nas nikada nje ni bilo – zapitajte se šta nije u redu s vama, kada svakoj bogovetnoj stvari na svetu tražite mane, i šta to smrdi tamo u vašem dvorištu – a nije tvor..?

The post Duda Alapača: Oprosti im, Pepe appeared first on Lepota i zdravlje.

Ovo je kratak flešbek na period od pre godinu dana, kada je sve počelo.
U međuvremenu, dogodilo nam se toliko toga, neki su se izborili, a neki su nažalost iskusili depresiju, anksioznost i možda i nešto gore. Zato što su ćutali.
Elem, priča kaže ovako:

“Ne znam da li ste primetili, ali već neko vreme živimo u svetu u kome je sramota biti tužan, ljut ili prosto neraspoložen. Daleko bilo, depresivan. I dok se sve oko nas raspada – mi stojimo postojano… Ako su mogli partizani na minus trideset sedam, preko Igmana – možemo i mi, jelte..? Baš lepo. Zbog toga nam statusi na društvenim mrežama pršte od samopouzdanja. Zbog toga smo svi, preko noći, postali motivacioni govornici. Svi vibriramo isto. Pozitivno. Nikoga nije strah. Niko nije zabrinut. Svi smo dobro. I upravo to me i brine.

U nenormalnim okolnostima, jedina pogrešna reakcija je ona normalna.

A ne sećam se da mi je mnogo ljudi priznalo da nije dobro. Manje više, svi se ponašamo kao oni muzičari s Titanika. Sviramo, dok voda nadire. Foliramo da smo okej. Da smo neki snažni ljudi koji su već toliko toga preturili preko glave i pred kojima je samo jedan zadatak – da prežive i ovo bez mnogo gunđanja. A posle ćemo videti šta i kako.

Pročitajte i… Duda Alapača: Nikad nemoj da dozvoliš da tapkaš u mestu

Četiri pune nedelje sam bila skroz okej. Eto, kod nas je sve super, pa ništa, samo smo malo više u kući, ali to je to, imamo da jedemo, i deca su dobro, hvala na pitanju. Četiri nedelje, sam kuvala i prala i preslagala zimsku i letnju garderobu i čitala i sparivala čarape, bila angažovana na svim frontovima i pratila preporuke struke. A onda je pre neko veče moj muž slučajno pustio “Odnesi me“ i ja sam se raspala pre nego što je Vlada stigao do “…čekao sam neku toplu noć“. I nije to bilo zbog Vlade, ni zbog Idola, stužilo mi se jer sam tu istu pesmu, dvadeset sedmog februara, poslednji put čula na jednoj terasi na Malti. Ta ista Malta je, pre samo mesec dana bila na sat i po leta od Beograda. Danas je dalja od najudaljenije tačke u svemiru. Toliko daleko da ne smem ni da pomislim.

Zato, sledeći put kada vas neko pita kako ste, molim vas recite – nisam dobro.

I ne prija mi baš sve ovo. I pomalo gubim osećaj za vreme. Ne znam više ni koji je dan. Plače mi se. Loše spavam. Nemam apetit, ništa mi se ne jede. Ili – jedem sve što mi padne šaka. Spisak je poduži, ali – šta god da kažete, i šta god da osećate – sve je u redu, i nije do vas – do okolnosti je.

Uostalom, nema tog čoveka kome je danas dobro. Svi prolazimo kroz iste, ili barem slične priče. Svima nam nedostaju roditelji. Svi bismo napolje. Zaboravili smo kako izgleda prosečan ponedeljak koji smo do juče toliko mrzeli. Ni vikend nije što je bio. Na letovanje i ne pomišljamo. Svi smo opterećeni onim istim, ljudskim brigama. Šta ako se razbolim..? Ako se neko moj razboli..? Hoću li imati posao? Kako da vraćam kredit..? Kako ću plaćati struju..? Hoćemo li imati od čega da živimo..?

Imaćemo od čega. Ako budemo imali s kim. I ako sačuvamo ovo malo pameti. Ne morate biti ludo hrabri ovih dana. Niko to ne traži od vas. Ni partizani nisu prešli onoliki Igman zato što su bili mnogo hrabri. Niti su bili spremni za ono što ih čeka. Preživeli su zato što su znali da nema nazad, i zato što niko, na trideset sedam ispod nule, nije rekao – dobro sam.“

Dakle, kako ste…? I dalje dobro..?
Ma važi.

The post Duda Alapača: Nije mi ništa i druge priče appeared first on Lepota i zdravlje.

Mnogo se nekakvog straha nakotilo u poslednje vreme. Slušam te neke ljude, pametne, sposobne, elokventne, jednom rečju – sjajne, i nešto mi baš bude teško. Jer svi se do jednog – plaše. Neskriveno, iskreno, gotovo opipljivo plaše. Pritom, to više nisu oni uobičajeni strahovi, strahovi na koje smo inače navikli. Niko se više ne plaši mraka, miševa, insekata, krvi, letenja…. Sada su na repertoaru neki drugi mrakovi, zbog kojih ti neki raznobojni ljudi, eto, pristaju da žive u crnobeloj tehnici.

Pa kažu, ćuti. Može i gore.

Gde ja u ovim godinama… Kasno mi je…
Kako to misliš – da upišem školu. Da mi se rugaju tamo, jel..? Da viču za mnom – vidi babu…?
Neka, dobro mi je. Prošlo je moje. Nemam ti ja više nekih želja velikih…
Plata, kol’ka je da je, samo nek’ je redovna. Živeli smo i s manje. Izguraćemo. Ona moja od trista dinara znaš kakav ručak napravi – prste da poližeš. (Pročitajte i… Duda Alapača: Nije mi ništa i druge priče)

Dobro je, penzijicu ja, penzijicu ona, kad poplaćamo račune – čak nam i ostane. Deca malo pripomognu. Preživljavamo. Nismo gladni.
Mislio sam ja da uzmem plaćeno, mesec dva, pa da odem preko, traže vozače kamiona.Al’ znaš šta,ovde žena i deca, ja tamo… ne ide to. Nije da ja ne želim da se udam, ali vidiš da su sve neki naopaki. Nema danas više normalnih.
S kim da imam dete..? A i da ga rodim, od čega da ga izdržavam…?

Ćuti, vidiš kako je ludo vreme.. Nemoj da te ko čuje. Skrati jezik.Ne laj.
Znaš li da hoće da upiše slikanje..? Ko još živi od slikanja? Upiši, brate mili, nešto konkretno, da imaš radno vreme, staž da ti ide, pa slikaj uveče, ko ti brani? Sad nije prilika. Sačekaj bolji momenat.
Ne talasaj.Čuvaj svoju glavu.
Ne traži đavola.

Šta tebe briga šta on radi? Ne radi tebi. Okreni glavu ako ti se ne sviđa. Svoja posla gledaj.
Neće ti niko reći hvala. Vidiš kako prolaze oni koji se jave.
Nepravde je uvek bilo, ne možeš ti tu ništa.
Ko danas menja posao? Vidiš li koliko je nezaposlenih. Otkazi samo pljušte.
Bolje vrabac u ruci nego golub na grani.

Šta ima da izlazim na ispit, kad nisam spremio celu knjigu? Sigurno ću izvući neko pitanje koje nisam ni pogledao.
Što da konkurišem kad je sto posto namešteno za nekog njihovog. Ko se još danas zaposlio bez veze?

Ćuti, kakav je da je – tvoj je. Nije ti ga niko drugi birao, nego ti sama. Sama si mutila kašu, sad kusaj. Prećuti neki put. Ne mora ni tvoja uvek da bude zadnja. Decu imate. Hoćeš da ti rastu bez oca…? I šta će svet da kaže? Nije lako danas samoj ženi, bez igde ikoga. Ima samo budale da te saleću. A opet – potreban ti je neko. Makar sijalicu da promeni.

Rizik je to, kažu. Šta ako nešto krene po zlu..?

Ma neka krene, mislim se. Uostalom, ima li goreg zla od tog života u stalnom grču, u strahu. Ima li goreg osećaja od onog kada se jednog dana probudiš i shvatiš da je trebalo preseći. Da je trebalo otići. Pokušati. Pa šta bude. A nisi. I nisi se plašio leta. Plašio si se pada.

Pad boli, znam. Kad padneš, teško se ustaje. Ali vidi, mnogo više od pada boli puzanje. Valjanje po blatu na koje pristaješ. Zbog čega…? Da bi jednog dana rekao kako si, učeći na tuđim greškama, kroz život prošao relativno neozleđen. I relativno neživ..?

Ali da bi stvarno naučio – neke lekcije moraš da živiš. Neke padove moraš da osetiš sam – na svojoj sopstvenoj koži. Na sopstvenim kolenima. Da zaboli. Da duvaš da prođe. Da staviš jod, hanzaplast, pustiš da zaraste. Ljubiš da prođe.

Znaš, boleće. Ali izaći ćeš jači. Za neke sledeće padove. Bitke, ako ti je tako draže. Niko ne voli da bude padač. Borac nekako lepše zvuči.
Bori se. Strah nije tvoj neprijatelj. Od straha rasteš. Ili se smanjiš do nevidljive čestice. Zavisi od čega si sazdan.
Strah je tvoj učitelj. Svačiji učitelj. Seti se toga kada sledeći put padneš.
Pardon, izboriš se.

The post Duda Alapača: A šta ako krene po dobru? appeared first on Lepota i zdravlje.

Priznajem, sve mi je teže da se setim kako je uopšte izgledao ovaj naš život pre interneta. Pre prvih komodora, dajl ap konekcija, mejlova, četova i ostale digitalne skalamerije. Nekako kao kroz maglu, pamtim nekakva druženja, šetnje, razgovore, ispijanja kafa tokom kojih smo pričali jedni s drugima, gledali jedni druge bez da se svako malo hvatamo za telefon. Pamtim i da su u ono vreme, samo su retki imali pejdžere. O mobilnim još nije bilo  govora. A onda…. onda je stigao internet i…znate i sami šta je dalje bilo.

I nije to bilo tako davno, ali svejedno ne mogu da se otmem utisku da smo nekako prebrzo prešli taj put od “okreni nulu, ne čujem te“ do “koja vam je šifra za vajfaj“. Istini za volju, internet nam jeste doneo mnogo toga – pristup informacijama, povezivanje s velikim brojem ljudi, način da nekako prekratimo časove dokolice, ali i imitaciju života, onakvog kakav je nekada bio, ili barem onakvog kakvim ga danas zamišljamo.

No, i pored toga, potreba za socijalizacijom nije nestala.

I dalje se, čak i na mrežama, udružujemo u nekakve virtuelne grupe, okupljamo oko omiljenih tema i interesovanja. Ali – da li bi te zajednice zaista opstale kad bi nas neko, nekako jednostavno isključio s mreže? I da li smo uopšte više u stanju da funkcionišemo van virtuelnog sveta?

Izgleda da nismo. Čini se da smo zagrizli mamac i poverovali da će nas internet spasti. Ili barem zbližiti. I čini se da je polovina nas već dobro ogrezla u nešto što se zove online-ovisnost. Jer statistika kaže da prosečan čovek proverava telefon svakih dvanaest minuta. Statistika kaže i da sedamdeset procenata nas prosečnih telefon ne gasi – nikada, i da smo ubeđeni da ćemo nešto važno propustiti ako nas nema na mreži.

Dobro. Da nije mreža – ja ovo ne bih pisala, vi verovatno ne biste čitali. I pre nego što počnem da mračim o tome kako smo skupo platili cenu te naše virtualne stvarnosti, molim vas da se vratimo samo na jedno: koliko je ova naša internet odiseja zaista održiva?

Pre nego se sledeći put mašite telefona, pomislite na to koliko ste vremena izgubili – skrolujući.

Koliko vam je besmislenih naslova odvuklo pažnju? Koliko ste puta, na uštrb svog pravog života, onog koji vam preostane kada ostavite telefon po strani, žrtvovali nešto? Vreme, viđanje s dragim ljudima, čitanje nečeg kvalitetnijeg od “uz pomoć ovog neverovatnog trika, za samo pet minuta, izgledajte deset godina mlađi“ i ostalih trica.

Molim vas, ne zaboravite ljude oko sebe. Prave ljude. Od krvi i mesa.  Muževe, žene, decu, prijatelje, roditelje… Jer, oni su ti koji će vam sutra priteći u pomoć. Neće vam fejsbuk otići po aspirin. Neće vam instagram položiti ispit, ni završiti posao umesto vas. Ne primajte se. Ne živite taj svoj život van sopstvenog tela. Imate ga. Iskoristite ga. Ne rugajte mu se. Ne fotošopirajte ga. Zadržite tu vezu sa sopstvenim bićem, sa stvarnošću u kojoj živite.

Mreže su dobre, ali mreže su samo aplikacija. Plastika bez mirisa i ukusa. Mreže ne govore. Ne tapšu po ramenu. Nisu tu kad je teško. Mreže ne grle i ne govore “biće sve ok“. Barem ne na način na koji nam je potrebno. Stvarno, ljudski potrebno.

Zato, ne dajte da vas zavara taj blještavi poligon za plasiranje nekakvih života koji ne postoje, za lečenje frustracija i kompleksa. Igrajte pametno. Uzmite od njih ono najbolje –  povežite se s ljudima koji vam prijaju, ali ne dozvolite da vas svedu na dvodimenzionalna bića. Ne dozvolite da vam plasiraju život iz anfasa u kome je dovoljno biti lep, ne nužno i pametan. Ili sposoban. Ili elokventan. Ili štagod. (Pročitajte i… Duda Alapača: A šta ako krene po dobru?)

Ne dozvolite da vam mreže diktiraju kako da živite.

Ne dozvolite da vaše raspoloženje zavisi od broja lajkova. Ne dozvolite da osećate ono što drugi kažu da treba da osećate. Jer to neminovno vodi u  nezadovoljstvo. U ogorčenost i na kraju, svejednost, apatiju. Ne dajte da zbog društvenih mreža – izgubite sebe. Da poverujete da ste ružni, nesavršeni, da ne zaslužujete život bolji od onog koji vam se trenutno dešava.

I ostavite ponešto i za sebe. Ne mora baš svaki sekund biti podeljen. Ne mora baš svaka misao biti zabeležena. Svaki ručak uslikan. Šta mislite – zašto nas baš taj Fejsbuk pita “o čemu razmišljamo“..? Ne zato što ga zaista zanima, već zato što zna koliko nam je potrebno da se osetimo važnima, da pomislimo da nas se stvarno za nešto pita, da smo bitni, da je naša supa s knedlama bitna. Aha.

Na mrežama je sve lako. I biti jak i hrabar, uz malo veštine, čak i dobro izgledati. Na mrežama se možete povezati se s 5000 ljudi, imati tri puta, pet puta više pratilaca. Možete pisati kome god poželite. Ali budite sigurni da ćete zbog toga nešto, pre ili kasnije, morati da žrtvujete. U realnom svetu, otpratiće vas neko do koga vam je stalo, jer niste imali vremena da mu se posvetite. A imali biste, da vam algoritam nije ponudio nešto zanimljivije.

Pravi ljudi, ma kako se činili dosadnim, za razliku od društvenih mreža, ne funkcionišu po principu algoritama. Zato, što pre povučemo crtu i napravimo jasnu razliku između jednog i drugog sveta i što pre prestanemo da živimo u virtualnoj stvarnosti – to bolje.
U suprotnom, šifra nam ne gine. Svima.

The post Duda Alapača: Koja vam je šifra? appeared first on Lepota i zdravlje.

U vreme kada sam ja načinjala dvocifren broj godina, nama je bio čelendž da ostanemo napolju do mraka. Ili da ostavimo svoje inicijale na tarabi. Ili se ne odazovemo iz prvog puta kada te majka vikne s terase. Ili da siđemo u mračni, memljivi podrum po teglu džema, sami, izbrojimo do deset i onda udarimo šturu uz stepenice.

Danas, tridesetak godina kasnije, naša deca se igraju Plavog kita, šišaju do glave u direktnom prenosu, prže kosu peglama, piju deterdžente za veš i sve to za mrvu popularnosti na društvenim mrežama i mrežicama. I lako bismo da je tu kraj igrice. Nije. Jer taman kad pomisliš da nema kud više, Tik Tok ode i korak dalje. Toliko dalje da je onaj podrum s početka priče, spram monstruoznih čelendža kojima su naša deca svakodnevno izložena – pravo rajsko naselje.

Početkom godine smo svi bili uznemireni zbog “igre gušenja“, tada takođe aktuelne među decom. Takmičili su se međusobno ko će duže, s kakvim užetom ili kaišem oko vrata, izdržati bez vazduha. Neki su izdržali predugo – i tako okončali svoje mlade živote. A ovo je bila tek jedna od mnogih “igrica“ koje su im se svakodnevno nudile.

Repertoar je prilično širok – od potapanja glave u brašno ili vodu, pijenja prekomernih doza antihistaminika, gutanja cimeta bez vode (jednom sam iz sasvim drugačijih pobuda pokušala da progutam kašičicu cimeta “na suvo“ i verujte da nije ni malo prijatno), do “vatrenog izazova“ koji od dece zahteva da se poliju zapaljivom tečnošću i zapale. Kome to nije dosta – može da pokuša da se pospe solju, a potom na “posoljeno“ mesto stavi kocku leda. Možda zvuči naivno, ali ostavlja opekotine drugog, pa čak i trećeg stepena.

Istražujući po internetu, mogla sam samo da zamislim te milione usamljene dece kako sede u svojim sobama, sa svojim telefonima u rukama i smišljaju način kako da dođu do pažnje. Bilo čije pažnje, po bilo koju cenu. Kako se seckaju, prže, dave i truju, kako vape za pomoći a pomoći niotkuda. I bilo mi je žao, i njih, a i nas – jer nas je ovaj svet sve skupa doveo do ivice apsurda. Radimo dan i noć da bismo im priuštili nešto što im nije preko potrebno, prilično svesni da ostaju uskraćeni za jedinu stvar koja im je zaista nedostaje – a to smo mi. Ja, ti, vi.

Ne kažem da u moje vreme bilo sjajno, ali čini mi se da smo bili bezbedniji.

Dabome da su i nas su plašili raznim stvarima – ne pričaj punih usta, udavićeš se, gledaj kad prelaziš ulicu, ne maši tim prskalicama, hoćete bez očiju da ostanete, nemoj ja da te vidim da bacaš petarde, odalji se od televizora, upropastićeš vid. I to je otprilike bilo to. Ne sećam se da je iko namerno gurnuo prste u struju. Prosto se znalo da struja nije ok. Nismo imali potrebu da proveravamo. I postojale su stvari koje se nisu dovodile u pitanje, ni po koju cenu.

Uglavnom, da li zbog činjenice da su naši roditelji ipak bili prisutniji u našim životima nego što smo mi danas prisutni u životima svoje dece, ili možda zbog toga što su deke i bake bile nekako pristupačnije i na raspolaganju, a oni s maloumnim idejama su se mogli na prste izbrojati – čelendži nisu bili tako česta pojava.

Niko ne spori da smo i mi bili tinejdžeri, i kao takvi – prosto predodređeni na izvesnu količinu gluposti, ali nas ta naša “nedela“ nisu koštala života. Barem ne u onoj meri u kojoj je to danas gotovo pa uobičajena pojava. Zbog čega je to tako i zašto su naša deca spremna da rizikuju sve, uključujući i ono najvrednije – sopstvene živote? Rekla bih – zbog toga što je popularnost umešala prste.

Mi nismo nužno morali da budemo popularni, svi do jednoga.

I ako jesmo, mi bismo do te popularnosti dolazili na neke drugačije načine – jedni bi bili najbolji u matematici, drugi imali talenta za pevanje, treći slikali, četvrti odlazili na nekakva opštinska i gradska takmičenja. Pamet je igrala značajnu ulogu na putu do te popularnosti.

Današnji aršini su dijametralno suprotni. Danas ne moraš da uradiš ništa od pomenutog da bi postao popularan – ne moraš da učiš, ne moraš da stigneš do gradskog, čak ni opštinskog, ne moraš da pročitaš lektiru, praktično – ne moraš ama baš ništa. Osim da budeš dovoljno dugo sam kod kuće, dovoljno lud i dovoljno nepromišljen. I, naravno, da imaš dobar vaj-faj.

Zbog čega uopšte ovo pišem? Zato što slučajno saznadoh da nam se sprema novi čelendž, pod nazivom „pipkanje“, u kojem se od učesnika traži da tačno na dan 15. aprila napadaju devojčice, snime to pipkanje i podele video na društvenim mrežama. Mnogo masna fota, ako mene pitate. Ali, eto, popripazite malo na svoju decu. Da ne bude posle da nismo znali.

The post Duda Alapača: Mnogo masna fota appeared first on Lepota i zdravlje.

Šta joj je ono na očima…?
Koje…?
Šta koje..?! Izgleda kao…onaj…rakun. Kao Zoro osvetnik.
A to… pa šminka.
Šta će njoj šminka…?
Ima petnaest godina, to je normalno.
Normalno…? Ono je tebi normalno…?

Počni da se navikavaš.

Na šta da se navikavam..?
Na njenih petnaest godina.
I pre dve nedelje je imala petnaest, pa se nije šminkala.
Pre dve nedelje je bilo pre dve nedelje.
I ti to tako… nonšalantno… prihvataš..?
A šta ću…? I ja sam počela da se šminkam u tim godinama.
Onako..? Skroz oko očiju…?
Pa ne baš skroz oko očiju, ali…
Šta ali…? A one crvene pramenove…? Jesi videla…?
Jesam.
Kaže da te pitala. Da si joj ti dozvolila…
Hm…
Pa jesi li..? Nisi…?
Skoro da jesam.
Posle koliko pranja se to skida…?
Zavisi s čega. S peškira nakon pedeset.
Briga me za peškir. Kad se skida s kose..?
Pa isto nakon pedeset.
Meni je rekla da to nije farba već nekakav kolor šampon.
Kolor šampon lepše zvuči.
Ali je u suštini farba…?
Ne, u suštini je sok od jagode. Naravno da je farba.
Pa šta ćemo sad..?
Kako “šta ćemo sad“…? Da je strpamo u kadu, ti drži glavu, ja ću da sapunjam, pa posle jedno deset pranja – da vidimo…
Ma nije meni samo za tu farbu, nego, ne priča više… Samo se zavuče u onu sobu, stavi slušalice u uši i aj’ zdravo, ni pisma, nit’ razglednice…
Dobro, izađe da jede…
Danas nije ni to. Kaže – debela je.
Joj, čuj – debela.. Nije.
Pa naravno da nije, ali ona misli da jeste. Hoće kod nutricioniste.
Kod nutricioniste…? Šta će njoj nutricionista?
Da joj kaže šta da jede.
Ja ću da joj kažem šta će da jede.
Ti nisi autoritet.
Nisam…?

Nisi. Ti si krindž.

Šta sam..?
Krindž. I ja sam krindž. Svi smo krindž. To im je neki novi izraz, šta znam…
Nisam nikad čula. Jel’ to engleski..?
Valjda.
Kako se piše…?
Probaj “c…r…i…n…g…e“. Mislim, i to malo što progovori – ja ništa ne kontam. Rekla mi je da sam smor.
I meni je. Svi je smaramo. Ugrožavamo njenu privatnost.
Odakle njoj privatnost…?
Otkud znam. Vide svašta na tom telefonu.
I telefon ću da joj zabranim, da znaš… Nek’ uzme knjigu, pa neka čita.
Oni ne čitaju knjige… mislim, i ako čitaju – čitaju na telefonu. Tako da – telefon ne diraj.
Ništa se to meni ne sviđa. I ona so ispred vrata…?
Koja so…?
Posula nam je so. Kaže – to rasteruje negativnu energiju.
A ja mislila da imamo mrave. I otkud nama negativna energija..?
Ona kaže da smo mnogo negativni.
Stvarno tako izgledamo…?
Pa iz perspektive petnaestogodišnjaka, verovatno da da.
Sigurno misli da smo totalni luzeri. Ono – dva neandertalca koja svakog jutra ustaju, piju kafu, idu na posao, vraćaju se kući u sedam, gledaju vesti, idu u krevet, subotom spremaju kuću, nedeljom ustaju rano i svaki dan tako…
Pa jesmo li..?
Šta…?
Luzeri…?
Nismo. Kako možemo biti luzeri…? Šta nam fali…?
Ništa.
Ništa.
Ponižavajuće.
Molim…?

Krindž, kaže – znači – ponižavajuće, sramotno.

A gde je sad..?
Napolju.
S kim..?
Otkud znam. S Ivom valjda.
Treba da je pratimo…
Što..?
Pa da vidimo kud ide, s kim…
E, stvarno si krindž.
Što…? Tebe nisu pratili…?
Ne da znam.
I onako je našminkana izašla…?
Daj, majke ti, sjaši više s tom šminkom…
Jel’ te pitala da ide…? Meni je rekla da si je ti pustila..?
Skoro da jesam.
A kad se vraća…?
U deset. Kaže, ti si joj rekao da može do deset. Jesi li..?
Skoro da jesam.
Što je nema…? Deset je.
Nije još. Ima još tri minuta.
E samo nek’ proba da zakasni… neće mi više mrdnuti, evo ja ti se ku…
Pssst…. evo je…! Mico, kako je bilo napolju…? Šta radi Iva…? Sedi malo s nama…
Što..?
Pa onako, da sedimo… zajedno…
Što..?
Pa eto zato što smo nekakva porodica. Porodice sede skupa. Bar jednom u toku dana.
Sedeli smo jutros.
Jesmo li..?
Jesmo.
Pa dobro, šta smeta da posedimo još malo, da nam pričaš šta planirate za maturu, šta se dešava s ocenama, kako fizika…
E, mama…
Znam, znam… stvarno sam krindž.
Totalni.
Idem da spavam, mama.
Čekaj… a poljubac…? A laku noć…? Ništa, a…?

Pročitajte i… Duda Alapača: Koja vam je šifra?

The post Duda Alapača: Krindž za početnike appeared first on Lepota i zdravlje.

I koju tortu praviš za rođendan, upita Milanka. Nikoju, kažem. Kako to? Tako, lepo. Poručiću. Šta ćeš poručiti…? Tortu, brate, mama. Ona coknu. Ne valja ti to. A što, mama, šta fali kupovnim tortama…? Ona me pogleda, onako, svojski.

Sve im fali, reče. Sve su pune margarina, umesto oraha meću mleveni keks, o ukusu da ne pričamo, a i… znaš – šta će ti ljudi pomisliti…?
Šta će pomisliti…? Pa mislim, radiš s njima tolike godine, a ‘vamo torta iz poslastičarnice…? To nije lepo.

Inače, kod moje majke prolazi samo domaće. Ako tome dodamo činjenicu da je od malena učena da ljubav iskazuje trudom koji uloži u nekoga ili nešto – rešili smo jednačinu. U njenoj interpretaciji, ništa ne može da bude lako ni jednostavno. A ljubav, razume se, ulazi na usta. Tako da je njoj skroz normalna stvar da usred noći Bebi pravi šnenokle. Ili da ustane ujutro pre svih i potkuva uštipke.

Iz Milankine perspektive – nošenje kupovne torte bilo kojim povodom i bilo kome, je čisto nepoštovanje one druge strane. Jer – Milanka je godinama lično mesila torte na sve i jednu svadbu na koju se išlo, uredno zabadajući ruzmarin i ruže iz bašte u sredinu. Prave ruže, razume se, jer one ušećerene bi bile čista uvreda. I onome kome nosi i onom ko nosi. Ako nekog voliš, moraš i da se potrudiš. Pa jel..?

Draga mama, vremena su se malo promenila.

Jer da je po toj tvoj ’’trud jednako ljubav’’, ja bih bila proglašena apsolutno nesposobnom da volim. I ne sećam se kad sam napravila tortu. Kad kažem tortu – mislim pravu tortu, od dvan’est jaja, četiri kore, s filom kuvanim na pari i mlevenim orasima. Moje torte su odavno postale imitacija. Kad baš imam vremena i volje – omakne mi se neki čiz kejk ili ona što ide red keksa – red pudinga, ali dalje od toga – teško da mogu. Nije da meni torta ne pada na pamet ali kad pomislim koliko je to posla, prljavih činija, šerpica, plehova – a samo zato što mi se jede nešto slatko – predomislim se, stučem čokoladu od trista grama i kraj priče.
Nema danas, mama, više takve ljubavi.

Niko nikoga više ne voli na taj način. Znam ja da si ti tati vezla platnene maramice i peglala čarape, znam i da si svekrvi, u znak poštovanja, isheklala prekrivač za bračni krevet, ali mama… to više nije to. Ljubav se danas ne meri sitnim vezom. Ako nekog voliš – poklanjaš mu vreme. Svoje vreme, ono koga imaš na kašičicu, kad se sve drugo uradi i pozavršava. I nema ničega vrednijeg na ovom svetu od vremena. Vreme je nešto najvrednije što imamo. I ti i ja i svi mi.

Možda su, nekada davno, na ceni bile žene koje su povazdan tancale kraj šporeta, ali danas ta priča više ne pije vodu. Danas su na ceni one koje uspeju da dođu kući pre šest uveče i priušte sebi jedan kuvan obrok dnevno. Taman to bila i supa iz kesice. I znaš, ima dana kada ne stignem ni to da skuvam. Al’ pravi se kao da to nisi čula. Bilo je dana kada sam bila zahvalna što Beba ide u vrtić jer sam znala da će tamo nešto srknuti kašikom. Ni ovo nisi čula, ok…? I nemoj tako da me gledaš, znaš…? Nisam ja kriva što živimo tako naopako. Ne kažem ni da si ti. Niko nije kriv. Jednostavno je tako. Uostalom, nismo u kamenom dobu. Ne mora baš sve da se napravi s ’’ovih deset prsta’’.

Pročitajte i… Duda Alapača: A šta ako krene po dobru? 

Ovo je gore i od kamenog doba, reče Milanka. Ovo je ledeno doba. Servira nam se smrznuta hrana. Samo ubaciš u mikrotalasnu i gotovo. A ukusa nigde. Mirisa niotkuda. I ljudi su nekako smrznuti. Idem ulicom pre neki dan, polako, sve nogu pred nogu, pa gledam onaj svet – to se sve smrklo, samo gleda u zemlju, il’ u telefone, niko da ti se osmehne, da se javi… I onda se pitamo što propadamo…? Dobro, mama, ne verujem baš da propadamo zato što smo rešili da pređemo na kupovne kolače… Ona podiže obrve. Možeš ti, Dudo, da misliš da ti je majka staromodna, da sam luda, ali ima neke istine u tome. Počeli smo da propadamo onda kada smo prestali da ručamo zajedno.

Zapamti šta sam ti rekla.

Kad smo prestali da se okupljamo oko stola, sve je otišlo dođavola. Nekad se cela porodica skupljala oko ognjišta, a sad, niko ni s kim. Nemate kad da doručkujete, ručate po principu ’’daj šta daš’’, večerate u ponoć i onda tako, siti i presiti – idete u krevet. Možeš ti sad meni tu da kolutaš očima do mile volje, ali reci ako nisam u pravu. Reci, eto, kad ste poslednji put vas troje seli da ručate zajedno – k’o ljudi, a da na repertoaru nije bila neka instant hrana, neki tvoji kinezi ili pica ili tako to…? Šta ste sinoć večerali…? A…? Kaži ako smeš, Dubravka.

Picu, pomislih. Picu smo jeli. A dan pre toga…? Burek. A u nedelju…? U nedelju je ostalo nešto malo nekog bućkuriša od subote. A pileću supu sam pravila kad je Beba bila bolesna.

Pre toga – ne pamtim.
Dobro, mama, sve si u pravu. Zato ćemo u nedelju kod tebe na ručak, može? Može, reče Milanka, kod majke sve može… Al’ i gibanicu da napraviš, važi…? Al nemoj s kupovnim korama, nego razvuci preko stola. Ona se osmehnu. Izmišljaj ti, i domaće kore i domaće rezance, možeš – dok sam ti živa i dok me ruke služe, a posle vidi šta ćeš. Ovakve k’o mene – ne prave u poslastičarnici.

The post Duda Alapača: Domaće je domaće appeared first on Lepota i zdravlje.

E ovako, u ime svih nas iz sedamdeset i neke – molim i apelujem da se praznici ukinu!

Kako zašto…? Zato što nisam stala pet dana.

Zato što sam s ovih svojih deset prsta napravila, paz’ sad: rusku salatu, krompir salatu, ribu, riblju čorbu, šopsku salatu, sarmu, bombice s rumom, bombice bez ruma, ispekla but u rerni, pa onda za one koji se mršte na luk iz krompir salate, obarila krompir za pire, obaška. I zato što sam nas sve i spakovala i raspakovala. I zato što sam, pre nego što smo otišli na selo, pospremila i ovu mi moju matičnu kuću – da nas ne zatekne lom kad se, posle praznika, vratimo. I zato što sam morala da mislim i o tome šta da radimo s pticom ta tri dana – jer ne možemo da je ostavimo samu, pa smo i pticu poneli. I zato što sam ja bila kriva što ptica maše krilima i przni po novom mu autu. I zato što se meni spočitala i gužva na naplatnoj rampi, kao eto – ja zapela da se ide na selo… Čuj – ja..?! I kriva sam i zato što sam naspremala toliko hrane da smo u povratku mogli samo da se kotrljamo. I kriva sam što ne može da zakopča kaiš na onoj istoj rupi od pre nedelju dana. I kriva sam što sam ponela veš da perem u selo, a zaboravila kesu s njegovim košuljama, jel’ treba da obuče jastučniču na sebe kad krene na posao, mo’š misliti – žena zaboravila košulje…?!

Pa, stvarno… I kriva sam i što su kreveti na selu neudobni, i što dušek kliza na jednu stranu, pa čovek nikako ne može čestito da se namesti. I kriva sam što je internet slab, a sam je rekao da ide na selo da odmori mozak, mislim – pa mora li se gledati i prenos moto GP trke u realnom vremenu…? I kriva sam što je nestalo struje u osam uveče pa smo, na nevolju, morali da sedimo ispred kuće i pričamo – ko ljudi. I kriva sam što je bojler star i što ih pecka struja kad stanu bosom nogom na pločice. A kriva sam, biće i zato što se u nekom trenutku naoblačilo pa smo onaj roštilj morali da palimo pod tremom, a ne napolju – kao što je prvobitno bilo planirano. I kriva sam što je u povratku bila gužva pa nam je trebalo tri sata do kuće. I kriva sam što sam ga popreko pogledala kad je preticao na krivini, kao šta se bunim – nije bila puna linija.

I kriva sam što je prilikom tog manevra prosut sok od strane putnika sa zadnjeg sedišta, a zajedničkog nam potomka, i kriva sam što sam tom istom potomku dala sok od borovnice, a ne neki od jabuke, jer jabuka se pere a borovnica jok. I kriva sam što nas je kod kuće zatekao prazan frižider. I što smo galamili kad je on, tako umoran od puta, legao da odmori. A ja nisam umorna, šta..?!  Pa sam onda kriva i za to što dva dana jedemo barena jaja, jer mi je baš on, moj muž, prebacio da ne poznaje ženu koja za Vaskrs ofarba deset jaja. E sad kad sam ofarbala trideset (nijedno puklo, neka uđe u zapisnik) – ni to ne valja, jer eto, ni jaja ne treba da stoje predugo.

I kriva sam i za to što nisam uzela ova tri dana odmora, pa da spojim lepo i praznike i vikend i sve. A najkrivlja sam što stalno nabrajam koliko sam umorna, jer me niko nije terao da radim i spremam i perem i kuvam, mogli smo lepo, gospodski, na čačkalicu (a zna se da mi nikad ništa nismo umeli ‘’na čačkalicu’’), tako da nemoj neko da mi više pomene praznike i da me pita šta ima da se jede…!

I nemoj neko da mi se obraća u narednih pet, deset, pedeset dana. Idem sad lepo na posao, da se odmorim k’o čovek. Pa jel..? 

The post Duda Alapača: Preživesmo i praznike appeared first on Lepota i zdravlje.

A šta ćeš, sačekaj još malo.
Znaš kako se kaže – “strpljen-spašen“.
Uostalom, nikom danas nije lako. Šta bi ti..?! Vidiš kako svet živi.
Koliko godina imaš..? Nije ti više dvadeset. Ko još normalan upisuje fakultet u tvojim godinama? Sin ti je apsolvent.
Niko tebi ne brani da radiš to što voliš, samo to tvoje ne plaća račune.
Čuj – smeta ti rutina…?! A šta misliš – drugi se po čitav dan samo zabavljaju..?
Ko još radi ono što voli..? I šta ljubav uopšte ima s tim…?
Pomiri se.
Saberi se.
Stani na loptu. Vidi gde si, šta si, izbroj do deset.

Jutro je pametnije od večeri.

Izbroj do deset.
Ne traži hleba preko pogače.
Misliš da je drugima bolje..?
Pogledaj se.
Ko se još voli posle trideset godina braka…?
A šta, ti si kao nešto posebno? Mi ostali ti nismo ni do malog prsta, jel…?
Ne ide šuk s rogatim.
Para na paru, nikad na fukaru.
Ne talasaj.
Ćuti. Može te ko čut’…
Šta će svet reći..?
Jel’ to treba da dobiješ..?
A da odeš da popričaš s nekim…?
Da nije kriza srednjih godina, kažu da to zna biti zeznuto.
Proći će.
Izbroj do dvadeset.
Ionako ne možeš ništa da promeniš.
Sistem tako funkcioniše.
Bolje vrabac u ruci nego golub na grani.
Šta si sad ti – neki Gandi..?
Opet si čitala onu tvoju knjigu, jel’..?
Život nije film, nije ti baš sve hepiend.
Čaša meda ište čašu žuči.
Na koga li si samo takva..? U našoj familiji su svi bili normalni.
Ko će te takvu ludu..?
Valjalo bi da popričaš s nekim. Al’ da niko ne zna.
Svi imamo žute minute.
Mora li svako znati baš sve što se tebi dešava u životu..?
Svaki brak ima svoje krize.
Sedma godina je kritična. Kažu.
To je samo faza.
Pomiri se.
Smiri se.
Saberi se.
Izbroj do trideset.
Zatvoriš oči, istrpiš…

Mora u životu ponešto i da se proguta.

Nešto mora i da boli.
Stisni zube.
Skrati taj jezik.
Ne pravi mi predstavu.
Tiše, vidiš da nas gledaju.
Sad si našla da podvlačiš crte…? U pedesetoj..?
Ja sam u tvojim godinama bila…
Znaš li ti šta sam ja sve radila da bi…
Hoćeš li ikada odrasti…?
Kakva crna depresija…?
Ko je mene kad pit’o kako sam, pa evo me.
Ne žuri.
Što je brzo, to je i kuso.
Tiha voda breg roni.
Čuj “ne možeš više“..? A šta to tačno ne možeš više..?
I odakle ti uopšte pravo…?
A što ti vazda moraš bit’ mimo svet…?
Fali li ti šta…? Zdrava, prava…
Emocije su za slabiće.
To je samo faza.
Proći će.
Možda stvarno da popričaš s nekim…?
A može biti i da je od štitne.
Jesi radila hormone…?
Mogla bi.
Hoće i od toga, znaš…?

The post Duda Alapača: Sve ono što nikako ne želite da čujete… A stalno slušate! appeared first on Lepota i zdravlje.

Da vidite mog Matiju na ulici, pomislili ste da je to čovek koji se ničega ne plaši. Onako velik, stasit, sa svojih dva nula pet, za tri broja veći od nas prosečnih, zaista bi mogao biti maneken za hrabrost, Spartak našeg doba. Znate već, jedan od onih koji će u svakom trenutku stati u zaštitu nemoćnih, skočiti u ledenu vodu da spase psa, suprotstaviti se džeparošu u mračnoj ulici ili popraviti zub bez anestezije. Međutim, postoji jedna stvar koje se Matija plaši. Letenja avionom.

Trideset i sedam godina je prošlo od njegovog prvog i poslednjeg leta.

Išao je s mamom na more. U nekom trenutku, počele su turbulencije. Seća se majčinog ukočenog pogleda, graški znoja na njenim nausnicama, ledenih dlanova i izveštačenog osmeha stjuardese. Seća se mučnine koju bi osetio svaki put kada bi avion propadao, mučnine slične onoj na toboganu, koja bi prestala kada bi stopalima dotakao pesak. Ali ovog puta ispod njegovih nogu, umesto peska, protezalo se more, a Matija nije bio naročit plivač, skakač još manje. Iako se činilo kao večnost, turbulencije su trajale svega nekoliko minuta, no sasvim dovoljno da strah potraje zauvek. Iz Kotora su se vratili autobusom, jer nije bilo te sile koja bi ga ponovo uterala u avion. Ni tada, ni tokom narednih trideset i sedam godina.

Matija je svestan svog straha, kao i činjenice da nikada neće videti sva ona mesta do kojih se može jedino avionom.

Da zlo bude veće, u međuvremenu je stvorio otpor prema svim prevoznim sredstvima kojima ne upravlja lično. Njegov porodični odmor izgleda tako što ženu i dete ukrca na avion, a on za njima dođe kolima. Letovanje na nekim dalekim, egzotičnim morima ne dolazi u obzir, jer Matija bira isključivo destinacije udaljene do dvanaest sati vožnje. Kolima, naravno. (Pročitajte i… Duda Alapača: Sve ono što nikako ne želite da čujete… A stalno slušate!)

Jednom prilikom sam mu prigovorila kako ne može baš sve da iskontroliše. Znaš, rekla sam, i automobili se kvare, nesreće se događaju i na putevima, ne samo tamo gore. Statistički, šanse da stradaš u saobraćajki su mnogo veće… Da, prekinuo me, ali ovde sam barem ja taj koji drži volan a ne tamo neki čika u plavoj uniformi kome ne vidiš ni potiljak. Ali, tebi je jasno da taj strah nije racionalan, nastavila sam. Jasno mi je, ali mozak ponavlja ono što srce ne može da zaboravi. I šta me sad ti smaraš s tim..? Mora da te ona moja nagovorila..? Priznaj, ide joj se u Egipat, reče i obrisa dlanove o farmerke.

Nisam mu priznala da me je “ona njegova“ danima nagovarala da pričam s njim i da još jednom pokušam da mu objasnim da je vreme da se pomiri sa svojim letećim demonom. Nisam čak pokušala ni da mu dočaram kako je Egipat divan u ovo doba godine. Moramo da krečimo za vikend, rekla sam. Mislila sam da udarimo neku grafitno sivu u dnevnoj, samo na ona dva pregradna zida, da malo razbijem monotoniju. Siva može mnogo dobro da izgleda, ali ostavite bele bordure, odgovorio je i odveo priču u pravcu poludisperzije na vodenoj bazi.

Statistički, retko se oporavljamo od strahova iz detinjstva.

Većina nastavlja da živi normalno, ali svako od nas, negde u sebi iznova preživljava svoj strah, kada nas neko ili nešto podseti na to. Čak i kada nas ubeđuju da smo bili suviše mali da bi se sećali neke neprijatne epizode, trauma ostaje zakopana u podsvesti, spremna da proradi u svakom trenutku. Na nesreću, dijapazon je širok i čovek ne može da zna šta će na njega ostaviti trag. Deca razvedenih roditelja se, u zrelim godinama, plaše ozbiljnih veza. Oni koji su kao mali preživeli saobraćajnu nesreću, izbegavaju da voze ili celog života to čine oprezno kao da su još uvek na poligonu auto-škole. Deca koja su ostala bez neke bliske osobe usled bolesti, lako razviju neku vrstu hipohondrije. Oni koje je u detinjstvu, ugrizao pas ili mačka, za kućne ljubimce (ako se ikada odluče za njih) radije biraju ptice, ribice ili kakve bezazlene sorte. I svako se nosi sa svojim strahom onako kako najbolje zna i ume.

Pogledajte oko sebe. Dobro pogledajte. Svet je pun uplašene dece u telima odraslih.

Svi smo mi proizvodi svojih strahova i nekih neostvarenih želja. I strah je isti, samo smo mi u nekom većem pakovanju. Setite se toga kada vidite nekog deku koji naručuje treću šampitu, baku koja kupuje džak soli koji će je možda nadživeti, ženu u godinama koja skuplja lutkice, direktora pred penzijom koji na sastanke nosi svoj srećni kliker ili komšinicu kako prelazi na drugu stranu ulice zbog pekinezera koji joj ide u susret. Setite se toga sledeći put kada budete blicali ženi u sivom Pežou koja gusla za kamionom dvadeset na sat, čvrsto, s obe ruke, stežući volan. Možda to budem baš ja.

The post Duda Alapača: Retko se oporavljamo od strahova iz detinjstva. Koji je vaš? appeared first on Lepota i zdravlje.

Radin sin studira, evo, dvadeset godina. Žive u malom mestu i svi oko nje znaju da on odavno ne izlazi na ispite i da ubija vreme po Beogradu da ne bi morao da se vrati kući i pomaže ocu u radionici. Potpisujem da zna i ona, ali Rada uvek ima neko “racionalno“ opravdanje za njegove postupke.

“Pao na ispitu, pa šta…? Nije on jedini što je pao, padali su i veći od njega..? Čula sam ja, izlaze deca po sedamnaest puta na taj ispit… Kažu – glup. Nije glup, nego izvuk’o teška pitanja. Valjda ja znam moje dete… a to što svet priča – pa neka priča, nemaju pametnija posla, šta će…“ Da ne znam da je “njeno dete“, ruku na srce, u petom osnovne savladalo čitanje – priča bi možda i držala vodu, a ovako…mogu samo da klimam glavom i da joj ne stajem na muku. Jer ne laže ona mene, već sebe, nesrećnica, pokušava da obmane. Kao i svi mi, uostalom.

Obmana je u ovom svetu mali milion. Od trenutka kad otvorimo oči – mi živimo nekakvu svoju sitnu obmanu.

Pa šta ako nije prohodao, ne moraju svi da prohodaju s godinu dana. Nije što je moj, al’ tako je bistar. Pametnica majkina. Može on sve, samo kad hoće. Nije agresivan, samo ima višak energije. Ne mogu svi biti metiljavi. Dobar je on… Ja da sam učiteljica, ja bih znala kako s takvom decom, a ona njihova – kilava, samo dođe, ispriča sebi u bradu šta ima pa preko vrata. Njemu treba neko da mu se posveti. Zato što je posebno dete. Da vidiš kako on onaj domaći uradi, ma za dva minuta, a druga deca po tri sata sede nad knjigom.

* * *

Rekli nam da idemo kod psihologa…?! Šta će meni psiholog..? Kao da ja ne poznajem rođeno dete..:? I sad neka tamo treba da mi kaže kako da ga vaspitavam, jel..? E pa neće da može. Neće da može. Šta smo mi sad kao neki ludaci…? Ona Mirkova usred zime ide u kratkim rukavima i ona je dobra u glavu, a moje dete što ne može da se smiri na času – ne valja…? O tome ti pričam. A znaš da su Mirkovu babu vezivali za krevet kad je bila dete..? Imala onu… epilepsiju, šta li… sve ti je to genetski, ja da ti kažem… može ona da ima sve petice, al’ kad to u glavu nije dobro – džaba ti.

I otkad je ocena merilo znanja…? Onaj moj sve zna, ode na čas, odgovara i svaki put – dvojka. A zna za pet, da ga čuješ kad ga ispitujem – sve veze, k’o pesmicu. Kako zašto? Zato što ga mrzi nastavnik. Ne može očima da ga smisli, a da ga pita čovek zašto… Ništa mu nismo uradili. Nema veze, kad krene u srednju – videćeš, sve će to doći na svoje. A brine me malo što je zapeo baš za gimnaziju, nema dovoljno bodova, al’ videćemo…

* * *

Ma nije ni gimnazija što je bila, ja da ti kažem. To digli kriterijume, samo bi odlične đake, šta li… kao da ovi drugi ne postoje… a i ekonomska je dobra škola, šta joj fali… Ništa, pa naravno, kažem ja. Sve ti je danas čista ekonomija. Mada, meni je milije bilo da je otišao na neki zanat…danas zanat zlata vredi… al’ on ni da čuje… dobro, mislim se, neka ga, ako hoće ekonomsku, nek’ ide… Rekla mi Dana, što je sektetarica direktora, da niko nikad nije uradio prijemni k’o on. Maksimum poena. Mislim, nije što je moj…

* * *

Ah, šta da ti kažem… ostavio ga za avgust… maturanta – pa za avgust… pa gde to ima…? Kao da je njima malo njihove muke, em pubertet, em ova situacija, jedva spajamo kraj s krajem i sad i on naš’o da im zagorčava život… ‘Nako dete – za avgust…!? Ma, kažem ti ja, on je od početka imao neki pik na njega..! Ja mu kažem, ispričaj mi tu lekciju, ma samo da ga čuješ – samo veze. Tražiću da sedim u učionici kad odgovara, pa da vidimo onda dal’ je za avgust. Čekaj samo da ode na fakultet. Mislim, nije što je moj… (Pročitajte i… Duda Alapača: Retko se oporavljamo od strahova iz detinjstva. Koji je vaš?)

* * *

Upis’o je. Jeste. Ma, falila mu tri boda da upadne u budžet. Ah, znaš ti kako je to, uvek neko ima nekog svog, pa se malo podmaže da ne bude ispod crte. Koga mi imamo..? Nikoga. Al’ dobro, digla sam kredit, snaći ćemo se, i on je obeć’o da će da daje te ispite u roku… može on, znam ja to, samo kad se potrudi, kad zagreje stolicu, ma ima da ide k’o pesma. Rekla sam mu – eto, sine, nije ti ovo više ni osnovna ni srednja škola, nije ti ovo ova naša varošica, Beograd je to, tu te niko ne zna, nema više “mrzi me profesor“, nego knjigu u šake, nemoj da nas brukaš.

* * *

Ništa me ne pitaj. Da sam znala da je ta ekonomija tako teška, ma ne bi’ mu dala ni da upisuje. U moje vreme je i ludi Mićo doš’o do treće godine, a znaš da taj nije umeo da broji nego u prste. A sad – to knjige od po hiljadu i po strana, pa sestro slatka, teško je to i nositi u torbi svaki dan, a kamoli naučiti. A taj što im predaje – teška neka baraba. Od njih deset, devetoro obori. Duše taj nema, zna li on pošto je godina…? Učio je, dabome da je učio. Na moje oči. Celo leto. Sedeo pored mene i sve mi čitao naglas. Al’ šta ćeš – profesor zaguljen a ovaj moj mu je nešto valjda dobacio na predavanju, znaš kakav je, ne podnosi nepravdu… Mislim, nije što je moj.

I tako, slušam je šta ću, pitam je li navraćao skoro, kaže nije – nema kad od knjige, a i počeo da radi, k’o noćni čuvar na nekom gradilištu, kaže – sramota ga da ga majka i otac izdržavaju u tim godinama. Ima i neku devojku, završila medicinu, kaže. Daće Bog, i da se ženi. Al’ prvo škola, rekla sam mu. Diploma pa sve ostalo. Ne ide da ona bude doktorka, a on da čuva gradilišta, pa jel’..? Šta mi sležeš tu ramenima..? Ti si pismena žena, ti se razumeš u te…ljudske stvari, pa reci, naši smo, neću se ja ljutiti. Volim ja da čujem i tuđe mišljenje. Ide li to..? Koje..? Šta koje..? Ona doktorica a on bez diplome…? Zavisi od ljudi, kakvi su, kažem. A znaš njega, pametan, dobar, lep k’o lutka… a ni diploma nije što je bila, pa jel’…? Eto, kaži… Rekla bi’ ja njoj, al’ mi nešto neprijatno. Neću da joj kvarim to malo što ima i čemu se nada. Jer znam – lakše je ljudima braniti svoje obmane, nego priznati da nisu u pravu.

Čuješ li ti mene išta…? – pita me dok nam doliva kafu. – Šta misliš, hoće li on to ikad završiti..?
Joj, Rado, a što mene baš to pi… jel’ mogu ja da zamenim pitanje..?

The post Duda Alapača: Ma nije što je moj appeared first on Lepota i zdravlje.

Otiš’o Mile.
– Koji Mile…?
– Mile komšija…visok, mršav, sed… Kako ne znaš, Mile.
– A Mileeeee…. pa gde otiš’o..? Na selo…? Reče mi neki dan da će da ide, kaže, smučilo mu se da živi na dvanaestom, ide da bude bliže zemlji.
– Pa sad je bliže zemlji.
– Znaš šta, ima i pravo. Ne znam šta mi više tražimo u ovom betonu.
– Nije otišao na selo.
– Nego..? Gde je zbrisao..? U banju…?
– Malo dalje.
– Kod sestre u Kanadu..?
– Još dalje.
– Zar ima dalje…?
– Ima. Umro.
– Umro..? Kako…?!
– Lepo, iznenada.
– Srce..?
– Aha.
– A nije ni pio, ni pušio, ni debeo nije bio, ništa…
– Nije.

– Znači, nema pravila. Nikakvih.

– Izgleda da nema.
– A nije bio ni nešto star…
– Pedesetdrugo.
– Nije to strašno, mogao je još da poživi vala.
– A taman bio kupio novi auto… Kaže – treba mi nešto jače da povuče uz Rudnik.
– Kad ono – međutim… Jel’ im’o koga osim te sestre…? Ja ga nikad nisam videla sa ženom.
– Im’o je ženu. I dva sina.
– Kako znaš..?
– Rek’o mi debeli.
– Eto šta ti je život. Danas si tu, sutra te više nema.
– A ti se samo nerviraj…
– Oko čega…?
– Oko svega. Šta misliš, video sam te kako sevaš očima po kuhinji, čim si ušla.
– Nisam sevala.
– Jesi.
– Možda malo. A mogli ste vala i da sredite onaj lom. Što svaki dan mene sve sačeka…? Vidiš li koliko je sati..? Od jutros sam na nogama, nisam stala… (Pročitajte i… Duda Alapača: Žena na mestu)

– Ne počinji…

– Šta da ne počinjem…? Svaki dan ista priča…! Jel’ ovo neki hotel, šta li je…? Dođete, jedete, okupate se, prespavate, odete. Niko bre za sobom kašiku da skloni.
– Ja sam isto bio na poslu.
– Ma nemoj..? Ja inače svaki dan idem po kozmetičarima, ja ne radim, šta li..?
– Ne kažem da ne radiš, ali…
– Ali misliš. Jer da ne misliš, ne bi me dočekao ovaj lom… I dokle misliš da to stoji ovako..? Do petka..? Dok ne dobijem slobodan dan da mogu sve lepo da spremim, pa od ponedeljka – jovo nanovo. Da možete sve po starom. I to mi neki vikend…? Ja više nemam otiske prstiju, od domestosa su mi se izlizali.
– Pa dobro, ne moraš.
– Ne moram..? Pa najbolje da se ucrvamo.
– Pozovi ženu da ti pomogne.
– Žena se zove da ti pomogne da uradiš generalku, ne da spariš čarape. Sramota bi me bilo da mi ko uđe u ovaj brlog. I znaš… to što ja radim za vas, to ne može da se plati parama, ni po satu.
– Nego…? Kako se to plaća..?
– Pa eto, recimo, nekim putovanjem….negde… samo ti i ja…
– Uvek možemo da odemo na selo.
– Neću na selo.
– Pa gde bi ti…?
– Malo dalje.
– U Novi Sad…?
– Još dalje.
– Nema dalje, vidiš da ti za sve treba test.
– Ima, ima. Samo ti nećeš. Čekaš da i meni dođe žuta minuta, pa da se spakujem i da odem sama. Posle kad odem, k’o Mile, da se svet pita – jel’ imala muža…?
– Koji si ti baksuz…
– Nisam, samo glasno razmišljam.
– U redu, skapirao sam, ne moraš više. Biraj, hoćeš li kuhinju ili kupatilo…?
– Kuhinju. U stvari… možda ipak kup…. ne, ne, bolje kuhinju. Ali ti da zategneš i dnevnu, ok..?
– Ok, ok….

The post Duda Alapača: Ide Mile appeared first on Lepota i zdravlje.

Mnogo je godina prošlo otkako sam čitala Perl Bak. Dosta toga se zaboravilo, ali je slika vezivanja ženskih stopala od malena, sjajno opisana u njenoj knjizi “Istočni vetar, zapadni vetar“, ostala duboko urezana u sećanju, tada petnaestogodišnje mene. U vreme vaše i naše mladosti, skrnavljenje ženskog tela pripisivano je samo primitivnim kulturama. S užasom smo gledali fotografije žena iz nekih afričkih plemena izduženih vratova, osuđenih da do kraja života nose nekakve alke na svom telu. Ono što je naročito čudilo bilo je to što su one na tim istim fotografijama delovale srećno. One su sebi bile lepe. Budiboksnama, govorila bi moja baba i krstila se i levom i desnom.

Moja majka je u neseseru imala jedva četiri stvari – slovenački Deline sensitiv tečni puder, maskaru, crni krejon za oči i ruž koji je istovremeno služio kao rumenilo, tako što bi ga kružnim pokretima utrljala u jagodice. I to je bilo to. Ništa hajlajteri, ništa prajmeri… Kakav strašan danak neiskustvu, a…? A opet, bivša ex Yu mogla se pohvaliti prirodnim lepotama. Najljepša je prirodna ljepota, skini šminku nije te sramota – pevao je Čola tamo nekoj curi iz Zenice, te davne osamdeset i četvrte. Cure su nam u to vreme bile stvarno lepe, i bez šminke.

U isto vreme, sa naslovne strane Vogua osmehivala nam se neponovljiva postava svetskih modnih pista – Linda, Naomi, Sindi, Kristi i Tatjana. Potpuno različite i neverovatno lepe, svaka na svoj način, stajale su kao poslednja odbrana na bedemu Majke prirode. S ove naše strane, marširale su Ana Saso, Anica Dobra, sestre Begović, Tanja Bošković, Magi iz EKV-a, Alka Vuica, Vesna Vrabec, skupa s još par miliona, lepih, prelepih žena koje ste mogli sresti diljem one naše Juge, od Kneza, preko Titove i sve do Ilice i dalje. Lijepe žene prolaze kroz grad, napisao je Štulić, stojeći na uglu – sasvim sam. I nisu bile samo lepe. Te žene – imale su stav. Imale su ono nešto.

A onda…onda su došle dvedesete i na mala vrata donele neku drugu vrstu lepote.

Lepote kakvu nismo mogli da zamislimo ni u najgorim dokumentarcima iz daleke nam Afrike. Lepote nad kojom bi se i draga gospođa Bak dobro zamislila i zapitala kakvi to varvari moramo biti kad nam se rođene žene tako bogalje..? A da smo se bogaljile – bome jesmo. Do te mere da danas više ne mogu da prođem ulicom a da ne sretnem njih bar pet – istih. Majka priroda postala nam je maćeha.

Kako je krenulo..? Kako smo od veštačkih noktiju, preko veštačkih trepavica, isprva viđanih samo na Mesamu, za svega nekoliko godina dogurali do silikona, botoksa i kojekakvih priučenih stručnjaka koji nas kasape sve – na jedan te isti kalup…? Gde su nestale posebne prilike? Gde je nestala šminka za dan…? Obrve…? Gde su nestale devojčice…? Prave devojčice zbog kojih me nije strah da prođem školskim za vreme velikog odmora…? Deco moja, kada ste se to pretvorile u iste, napumpane, mišlju neopterećene, primerke – na izvolte…? I kada ste shvatile da svoju lepotu možete trampiti za nešto… nešto što su roditelji trebali da vam kupe. Ali nisu mogli.

I ko vam je rekao da ćete s tim poluotvorenim ustima i tri broja većim grudima, daleko dogurati..?

Ko je od školskog napravio poligon za lečenje kompleksa..? Ko vam to priča priče…? Zbog koga se provlačite kroz filtere..? Ko vam to malo samopouzdanja gasi k’o pikavac…? Čime vam plaća tu mrvu mladosti..? I šta će biti kad prođe? Kad shvatite da se prečice ne isplate…? Kad postane jasno da selfiji koje pucate u klozetima, baš i nisu neka fora. Da to što sa dvadeset izgledate kao roba s felerom – nije ok…? Da starlete imaju svoj rok trajanja. Kratak. I da posle ne ostane ništa. Poneki propali brak, poneko dete, poneka alimentacija, nedovoljna da pokrije sve ono na šta ste, avaj, navikle. Ko vas je učio da ne učite? Da ne čitate..? Da bežite s časova…? Ko vas je navukao na rialitije, instagrame..? Ko je od vas napravio anoreksična, neproporcionalna bića, prevelikih grudi i premalih mozgova? Društvo..? Teve..? Možda baš majke…? One iste majke koje su sa četrdeset i kusur želele da izgledaju kao da su vam sestre..? A nisu vam sestre. I ne treba da budu. Možda baš u tome i jeste problem..?

Ali šta ja znam…? Ništa. Ja sam iz neke druge priče, iz nekog skroz drugog filma.

Ja se i dalje naježim kad čujem Haustor. Vi slušate svoje Jale i Bube. Kod vas “ide gas“. Kod vas “mala grmi“. Vi pućite svoja usta u svoje prednje kamere. Vaša sreća je slabašna, opstaje samo dok je priključena na aparate. Vaš ceo život je indukovana koma. Zabava za široke narodne mase.

Džaba ja to pričam, jelda…? Istočni vetar, zapadni vetar nije nešto zbog čega vam se pale lampice. Čola? Štula? Ništa…? Drugi neki vetrovi duvaju ovih dana. Vi ne poznajete nijednu pravu Curu. Vi nikada niste bile južnije od Doboja. Vi niste čitale i nikada nećete čitati ništa duže od sms poruke. Zato ova mučena priča o vezivanju stopala nema nikakvog smisla. A zašto i bi…? Uostalom, njima su branili da hodaju. Vama samo brane da mislite.

The post Duda za blog – Lijepe žene (ne) prolaze kroz grad appeared first on Lepota i zdravlje.

Ima tih nekih dana kad ništa ne ide kako treba… kad ne čuješ alarm, pa se uspavaš, pa u sedam i petnaest skačeš iz kreveta kao oparena. Usput odvališ malim prstom o ivicu kreveta, a ne smeš da opsuješ da ne probudiš decu. I, baš k’o za baksuz, vrata zaškripe. A sočivo ti ispadne u lavabo. Pa kažeš – a što baš ja i što baš mene…I misliš kako bi sve bilo bolje da su te rodili u tamo nekim amerikama i engleskama ili bilo gde drugo samo ne ovde, na ovom mestu.

Ima tih nekih ponedeljaka kad pomisliš kako bi bilo baš lepo da ne moraš da razbijaš glavu zbog toga što sat nije zvonio a sigurna si da si ga navila. I što nema zrna kafe u kući. I što će ti svaki minut odbiti od plate. I što klima od komšije curi na tvoju terasu. I što ti se cveće nije primilo. I što od tog belog mantila ovde baš i nemaš neke vajde, osim što na slavama sve što je starije od šezdeset seda baš pored tebe.

Ima tih nekih dana…

kad izgleda tako lako nastaviti pravo, na onom semaforu kod Geneksa pa umesto na poslu, u bolnici koja zaudara po memli, završiti daleko, daleko… Otići u neke afrike ili azije ili sremske il’ bilo koje druge mitrovice na ovom svetu. I barem jedno prepodne biti stranac, turista, prolaznik. Neko niotkud. Neko drugačiji. Neko koga po toj svojoj drugačijosti prepoznaju onako kako i ti prepoznaješ strance u Knezu.

I nema na njima ništa posebno, ne nose majice na kojima piše da nisu naši a opet – piše im na čelu, da su iz nekih engleskih i nekih amerika, bledoliki i razdragani jer ovo je za njih nešto novo, nešto o čemu će jednoga dana pričati svojim bledolikim unucima kada ih budu pitali – Have you ever been in Europe, grandpa…?

I ima tako nekih dana kada bi se tako rado menjala s njima, kada bi umila i počešljala ovaj svoj mali život, koji je njima tako stran i tako wonderful i so excited, sredila bi ga k’o za goste pa rekla – evo, evo vam sve, i socijalizam, i Tito, i Olimpijada, evo vam vruće kiflice sa sirom, uzmite sve, probajte masti na ‘leba, probajte crvene marame, petokrake, Yassine klizaljke, akcije skupljanja starog papira, nosite borosane, plave bluze, prve najlonke, žvake ispod klupe, nosite i prve ploče, i koncerte, i fakultete i kolokvijume, uzmite sva predavanja, sve anatomije, sva ispitna pitanja, meni ništa ne treba, ja u sred noći umem da nabrojim svih dvadeset i šest kostiju stopala, trideset i tri zgloba, mišiće, tetive, ligamente, pronaciju, supinaciju, razumem se u tabane, pre prve pauze ih pregledam na desetine, krivih, pravih, deformisanih, svakakvih, uzmite sve, sve je so excited… Ni nalik tom vašem tamo, urednom, pedantno složenom, kao s reklame za omekšivač – životu.

Ima tako nekih dana kada bi samo otišla, iskrala se, onako kako se trezan čovek iskrada iz kafane kad oseti da se društvo zapilo i da niko neće ni primetiti da ga nema, osim možda kad dođe vreme da se plati, kad konobar dođe da vidi “šta smo ovde imali“. Ima tako tih nekih dana kad ti se učini da “nismo imali ništa“ i dok su drugi zvali ture, ti si pila samo kiselu. Jer sutra radiš. I prekosutra radiš. A sredom ideš na neke aerobike i razvlačiš se po strunjačama, udišeš neki tuđi znoj, da bi u četvrtak ušla u pantalone koje prošlog petka nisi mogla da zakopčaš.

Ima tako nekih dana kad ti se učini da ovo nije život i da si na odsluženju kazne, a ne znaš ni kako ni zašto ni koliko još…

Ima tih dana kad radiš stvari po navici kao što zatvorenici šetaju po krugu svakog dana u podne… i u toj šetnji, misliš kako bi sve bilo drugačije da je ovo recimo hiljadu devetsto sedamdeset i neka i da se recimo zoveš Džejn ili Dženifer ili kako bilo samo ne tako obično i da ti je recimo osamnaest a ne skoro triput toliko….

Ima tako nekih dana kada se zavrzeš u brojke. I znaš da moraš da ustaneš u sedam ako misliš da izađeš iz kuće u osam, jer samo tako možeš stići na drugi kraj grada pre devet. I to ne minut pre devet, već barem frtalj sata ranije, ako misliš da nađeš parking u krugu od par stotina metara. Da bi u devet sela, ukucala svoju šifru u računar koju, doduše, ne znaš do kraja napamet, ali je tvoji prsti pamte, kao što pamte toliko toga, sve one stvari zaostale pod jagodicama, stvari koje si nekada davno pipala kao slepac da ih ne zaboraviš ni onda kada mozak prestane da ih se seća… Vuneni ćilim s pirotskom šarom u kuhinji, očevu bradu od juče, mladež na desnom obrazu, dugmad tranzistora sa UKW talasima, urezana slova iznad kasete, eject, play, FF, pause, RW, REC…vrh gramofonske igle, nabore mekog zečijeg krzna, tanku membranu stetoskopa, gumenu pumpu merača pritiska, onog starinskog, na kome živa šeta gore dole, fototapet u predsoblju ispod kog bi napipavala neravnine, okrnjeno lonče za mleko od pola kila, mrve od čajnih kolutića po podu, borove iglice, šuškavi ukrasni papir koji se čuvao za neke sledeće poklone, neki sledeći život koji će nestati pod prstima kao da ga nikada nije ni bilo.

Ima tako nekih dana kada bi sve drugačije.

Kada bi ispočetka. Kada bi da te ovaj život uzme za zaštićenog svedoka i da ti novo ime, grad, sve… Jer ti je ovog ovde već preko glave… i sudopere, i mašine, i klime koja kaplje i vrućine i vrata koja škripe i potrebe da svakog jutra ustaneš u sedam nula nula ukoliko želiš da zadržiš dobro prolazno vreme…Ima tako tih nekih dana kada se pitaš a što baš ja i što baš mene i zamišljaš kako si mogla toliko toga… ako ništa – a ono da se jutroš probudiš, otvoriš prozor i da pogled ispred tebe puca na Bosfor ili Trafalgar skver a ne na Mali vikend na čijem je parkingu neki veliki kreten celu noć zavijao za zavičajem koga nema ni na Gugl mapama.

Ima tako nekih dana kad uveliko kasniš i kada nikakve vibracije i nikakva tapkanja i Lujze Hej ne pomažu, kada u retrovizoru spaziš dlaku koja juče, možeš da se zakuneš, nije bila tu i kada te uhvati svako crveno na semaforu, i kad se zalud prisećaš sve i jedne knjige o samopomoći koju si u životu pročitala, a pročitala si ih ohoho… I onda, sekund pre nego ponovo zavrtiš onaj film u kome se rađaš, živiš, sanjaš i lečiš na nekom stranom jeziku – pomisliš kako se neka žena negde tamo, sasvim slična tebi, ama možda baš tvojih godina, eto, ovog istog jutra probudila na svojoj strani kreveta – sama.

I pomisliš kako nije imala s kim da srkne to malo kafe.

I nije imala kome da kaže dobro jutro ni gudmorning ni “izlazi iz tog kupatila već jednom“… ni “ima nas još živih u ovoj kući“. I onda pomisliš kako neka žena, možda baš tvojih godina, negde tamo nosi malu crnu haljinu, i znaš, slučajno znaš, da ta mala crna haljina nije rudimentalni ostatak neke kafanske večeri koja se slučajno zalomila, jer to je svet u kom se zna neki red i znaš, bez svake sumnje znaš, da ta ista žena nikada neće imati unuke koji će je pitati “have you ever been in Europe, grandma..?“, i znaš da bol koju si ti tog jutra osetila zviznuvši malim prstom o krevet nije ništa spram one koja nju čeka, kad tiha povorka rodbine i prijatelja krene iz neke kapele na kraju sveta, tamo negde u nekim engleskama ili amerikama… i znaš da si imala sreće što ti je tog jutra napukla samo distalna falanga desnog stopala a ne leva pretkomora ili gornja šuplja vena. I znaš da se nikad i ni za šta na svetu ne bi menjala s njom, iako nema još ni osam. Iako samo stojiš i nikako da ubaciš u prvu.
A zeleno je.

The post Duda Alapača: A nema još ni osam appeared first on Lepota i zdravlje.

Zavidim onima koji umeju da letuju. Nije to samo sesti na plažu, a ne… Treba čovek da zna da odmori. Onako – k’o čovek, ljudski. Ja eto, ne umem. Ne umem ni da krenem na odmor k’o čovek. Mene nervoza uhvati nedelju dana pred put. Pa kako ćemo, pa šta ćemo, pa gde su nam pasoši, pa šta bi s onim suncobranom od prošlog leta, kako to da samo mi gubimo dušeke, ja, kad sam bila mala – letovali smo s jednim dušekom dok se nisam udala.

Civilizovan se svet pakuje na civilizovan način. Mi – k’o divljaci.

Te gde mi je majica, koja majica, ona, kako ne znaš koja… pa gde su mi papuče, ne znam, nisam te ja rodila da moram da znam gde ti je šta, misli malo o svojim stvarima, jednom. Jesi spakovala brufen..? Jesam, brate mili. A diklofen…? A nimulid…? Šta će ti nimulid, nećeš mi se tamo valjda kočiti. Pa ne znam, nešto me leđa žigaju. Sad su našla da te žigaju, celu zimu – nikom ništa – i eto, baš sad te žigaju…!? Jel’ ti misliš da ja planiram ka’ će da me strefe…? Ne, ali… mogao si se i ranije malo pozabaviti tim tvojim leđima, nije to boljka od juče pa da ne znaš šta može da te snađe – tamo. Jesi nam uplatila osiguranje? A što uvek ja…? Zato što ja nemam vremena, eto. Da nećeš ti da odvezeš auto kod majstora…? Da nećeš ti da mu izbalansiraš trap…? Mogao je i taj trap na vreme da se izbalansira a ne dva dana pred put… Mogla si i ti da ubaciš ove majice u mašinu dva dana pred put, a ne da nosim mokre, sve ima da mi se ubuđa do mora. Praćemo tamo, šta skačeš odma’…? I nemoj da mi trpaš u taj kofer sve što ti padne šaka. Ionako svaki put menjaš dve majice i dva šorca, sve ovo drugo džaba teglim. Tegliš..? Pa ne nosiš u rukama, stavimo u gepek i šta nas briga. Ako zatreba – tu je.

Pročitajte i… Duda Alapača: A nema još osam

I sve tako, on jednu – ja deset. On deset – ja sto. Nikad još nismo na put krenuli k’o ljudi, s dva mala kofera i eventualno nekom torbicom preko ramena. A ne! To se tovari k’o da ne planiramo da se vraćamo pre dvehiljadetridesetosme. Najmanje. Al’ dobro. Davno nije nam prvi put, nije, zdravlja bože, ni poslednji. Ali ako se ne posvađamo pred put – ništa nismo uradili. I onda, dabome, ćutimo. Tamo negde sve do naplatne rampe u Šimanovcima. Onda on pita “jesi ponela pasoše“. Onda ja po stopedesetosmi put proverim svoju torbu. Jesam, kažem. Onda još malo ćutimo, a ja ‘oću da svisnem od svih stvari koje on usput radi a koje mene, isto tako usput, nerviraju.

Jel’ možeš da ostaviš taj telefon dok voziš..? Jel’ možeš da smanjiš klimu..? Jel’ možeš da zatvoriš taj prozor, ubi me promaja…? Jel’ možeš da promeniš stanicu…? Jel’ možeš da svratiš na pumpu…? Jel’ možeš da mi staneš da izađem lepo da se vratim kući dok još nismo prešli granicu, pa da se sita i natenane odmorim bez vas…?

I tako, tek kad pređemo granicu, tenzija popušta.

Više se ne brecam na vođu puta, umesto toga – krenem da premotavam film u glavi. Šporet isključila – jesam. Peglu – jesam. Veš mašinu – i to. Vodokotlić zavrnuli – jesmo. Cveće zalili – jesmo, pa sad – šta mu bog da za ovih deset dana. Terasu zatvorili – jesmo. Prozor u spavaćoj otškrinuli na kant – da se ne podavimo kad dođemo – jesmo i to. Negde kod Babine grede, setih se kupusa. Jesi ti prosuo onu šerpu, pitam. Koju šerpu..? Šta koju, onu sa slatkim kupusom što ga niko nije tak’o od ponedeljka. Nisam. Nisi..?! Nisi mi rekla. Rekla sam ti sto puta! Hoćeš poruku da ti pokažem, da vidiš da sam ti rekla…!? Nisam pročitao, šta sad..? Ti stvarno misliš da ja imam kad da mislim o tvom kupusu..? Nije to bio samo moj kupus, i vi ste jeli. I nije bio nešto, kaže. Šta ti to znači..? Povadite svo meso, posle vam “i nije nešto“. Znaš kako će to da se usmrdi dok se ne vratimo…? Neka će, u frižideru je. Pa da, a to što cela kuća ima da bazdi – to nikom ništa. Smaraš, ej, zaboravi kupus, idemo na odmor, helou….

Pa da, najlakše je to tako “zaboravi kupus“, zaboravi i račune, zaboravi sve, isključi mozak i odmori, pa posle, kad se vratimo – šta bude – biće. Pa jeste tako, kaže on. Pa nije tako, kažem ja. Nemam prekidač u mozgu da mogu samo tako da se prešaltam. A valjalo bi ti, kaže on. Ne znam, valjda bi valjalo, kažem ja. I onda tako neko vreme ćutimo. Onda on uzme telefon u ruke. I onda sve krene ispočetka. Ostavi taj mobilni, kažem. Ostaviću. Ostavi sad, ovog trenutka. Ne mogu ovog trenutka, moram da vidim kuda idemo. Kako smo nekada išli bez džipies-a…? Hoćeš ja da vozim…? Ne, što..? Onda drži taj volan s obe ruke, ok…? Nije mi  dobro kad radiš tri stvari dok voziš….  E, a jel’ možeš da mi staneš da izađem lepo da se vratim kući dok još mogu, pa da se sita i natenane odmorim bez vas…? Aj’ pliz. Taman da bacim onaj kupus, da ne razmišljam. Ok…?

The post Duda Alapača: Pa da krenemo polako… appeared first on Lepota i zdravlje.

Scena prva: Badi i ja u liftu, idemo naniže. Lift ze zaustavlja na drugom i kroz ono malo stakla na vratima prepoznajem komšinicu, čeka lift s kćerkom. Ajte, ajte, kažem, i mi idemo dole. Neka, veli, sačekaćemo mi. Ok, šta je tu je, pomislim i ponovo pritisnem dugme. Svakakve džukele žive u ovoj zgradi, čujem kako govori, u onoj milisekundi – dok se vrata lifta sasvim ne ispreče između nas. Badi me tužno gleda. Nije mu jasno. Nije ni meni, ako ćemo pravo.

Scena druga: Posmatram ga dok se njuška s ostalim kučićima u parku i razmišljam koliko je srećan što je pas. Kod pasa je sve jednostavnije. Ako te voli, maše repom. Ako te ne voli, laje i reži. Psi ti ne komplikuju život bez potrebe, ne ogovaraju te unaokolo, ne zaviruju ti u novčanik, nije im bitno imaš li para ili si teški kokuz, nije ih briga šta si završila, gde radiš ni šta voziš, da li si udata ili ne, imaš li decu i kad ćeš drugo…?

Njima ne smetaju one patike na sred presoblja, ne prave haos ako opremu iz teretane zaboraviš da izvadiš iz torbe, prljave čarape su samo prljave čarape i ništa više. Prijatelji su za ceo život. Možeš im svoju najcrnju tajnu i biti sigurna da je neće odati, nikad, nikome. Možeš im se izjadati kao rodu rođenom, neće te prekidati svaki čas, deliti savete koji nemaju veze s mozgom i koje, uostalom, nisi ni tražila.

Možeš izgledati kao kreten, voleće te i u tvom najgorem izdanju.

Neće se buniti ako ti se ne ide napolje, a i kad izlaziš – nećeš morati da ih vodiš na neka fensi mesta. Parkić je sasvim ok. Šetnja oko zgrade..? Jupiiiii…!

Pas će se radovati svakoj sitnici koju učiniš zbog njega. Kupila si mi kost..?! Oooo, pa koja si ti meni carica…!? Pas će pojesti sve što spremiš. Neće tugaljivo izjaviti kako smo ’’i juče imali pasulj’’. Pasulj je ok. Granule su ok. Sve što je iole jestivo je ok. Čak i ako padne na pod.

Pas će učiniti sve da te usreći. Naročito u trenucima kada ti nije ni do čega. Hej, tu sam, vidi me šta znam, vidi sedim, okrećem se, stojim na dve noge…! Jel’ da da sam super…? Mnogo si umorna? Ok, ne moramo baš sad napolje, izdržaću još malo. Ako baš bude frka, obavestiću te na vreme.

Zbog psa se nikada nećeš osećati loše.

Svom psu nikada nećeš biti ni stara, ni debela, ni neadekvatno obučena. On te voli baš takvu kakva jesi. Toliko te voli da će te poljubiti i ako nisi oprala zube. I ako si zaboravila da skineš šminku. Njemu ne smeta. Sve dok si tu, dok može da ti ide uz nogu, prati te na svakom koraku, gde god da kreneš. Ako ti uđe u kupatilo kad se najmanje nadaš – nećeš skakati i praviti dreku. Hej, pa ni ja nemam gaće, šta sad…?

Svaki put kad negde odeš, čekaće te strpljivo ispred vrata. Radovaće se iznova, kad god te vidi. Neće te pitati ni gde si bila, ni šta si radila, neće gledati šta si mu kupila, pitati koliko ostaješ – prosto će mahati repom i biti srećan što si tu, s njim, ovde i sada.

Kad se i posvađate, neće ti odgovarati na svaku i neće se truditi da njegova uvek bude zadnja. Ok, ako ti tako misliš, neka ti bude. Možemo li sad napolje..?

Odazvaće se svaki put kad ga pozoveš i nikada neće biti nedostupan. Neke stvari nećeš morati da ponavljaš po stotinu puta, bez uspeha. Psi u proseku brzo uče. Nećeš morati da ideš za njim i govoriš ’’zatvori vrata…operi svoj tanjir…kupi hleb…ne ostavljaj mi prazan tetrapak od mleka u frižideru’’…
Pas će uvek i svuda biti na tvojoj strani, čak i ako si najgora na svetu. Njemu si najbolja, kraj priče. Štitiće te kad god te neko napadne, i to svim svojim srcem, čak i kad je veličine sveske A4 formata.

Pročitajte i… Duda Alapača- Pa da krenemo polako… 

Ako ga i nazoveš nekim tuđim imenom, neće pohisterisati zbog toga. Neće ti zavirivati po ćoškovima u potrazi za prašinom i paučinom. Neće reći kako njegova mama kuva bolje. Ni kako mu nedostaje kuća u kojoj je rođen. Oni ne pamte kuće u kojima su se rodili. Njihova jedina kuća si ti. I to je tako i tačka.

Sve u svemu, s psima uvek znaš na čemu si. S džukelama koje se nikada sasvim ne prilagode životu u zajednici, stambenu zgradu doživljavaju kao nešto tuđe i ničije, nešto što treba po svaku cenu što pre upropastiti i naružiti, bacaju đubre s terase, parkiraju jedan auto tako što zauzmu dva parking mesta, razvaljuju brave na ulaznim vratima zgrade jer su zaboravili ključ, pljuju gde stignu i cepaju obaveštenja s table kućnog saveta, reže i laju unaokolo na sve što je drugačije i strano, mrze sve što nisu u stanju da razumeju, e s njima, rođeni moji, već malo teže ide.

The post Duda Alapača: Svakakve džukele žive u ovoj zgradi appeared first on Lepota i zdravlje.

Ne znam za vas, ali meni se čini da je količina stresa u poslednje vreme otišla u nebesa. Vazduh je zgusnut, teško se diše. Daleko smo od rutine, planiranja, svesnih donošenja odluka, stara normalnost je toliko daleko iza nas da je se više retko ko i seća. Ljudi su uznemireni, zbunjeni ogromnom količinom oprečnih informacija koje pristižu, oni koji još uvek nisu sasvim prsli, na samoj su ivici i samo je pitanje dana kada će i njihov fitilj dogoreti. Zato mi stvarno nije dobro kada mi neko, na pitanje kako si, odgovori – ma super, odlično, nikad bolje..! Izvini, a u kojoj Nasinoj kapsuli živiš kad ti je sve tako super i potaman..?

Nemam pojma, ali ja stvarno reagujem na sve ovo, jer normalan čovek valjda ne može da ne odreaguje. Neko je besan, neko zgrožen, neko samo umoran. Svako se bori i brani kako ume, i ta borba ostavlja traga na svima nama. Jedni previše piju, drugi se prejedaju, treći rade preko svake mere, četvrti ne izlaze iz kuća danima, nedeljama. Ono optimistično “ma preživeli smo mi i gore“ s početka priče od pre godinu i nešto – sada ne drži vodu. Niko od nas nije više tako siguran u to. U redu, preživeti hoćemo, ali šta će od nas, lišenih empatije i zdravog razuma, ostati nakon toga?

Ova nesrećna pandemija je pokrenula toliko toga u nama.

Često, upravo onog lošeg. Ljudi pucaju kao kokice – na svakom ćošku, nemir je prisutan i nikada ne znaš šta će te sačekati kada upališ tv, izađeš na ulicu, uđeš u gradski prevoz, sedneš na kafu.. Svaki pokušaj da se ponašamo kao da je sve ok, završi smešno ili tužno. Jer, život se ne imitira. Kod života nema “kao“.

Osetila sam to na sopstvenoj koži kada smo kao krenuli na more. Kao spakovali smo se, kao izvadili svu potrebnu papirologiju, danima stajali u onom redu za pasoše…. Sve je bilo kao u redu. Čak smo se, kao i uvek, posvađali pred put. Ipak, informacija da uopšte idemo na more nekako mi je sporo putovala do mozga. Kada je iza Ciste Provo pred nama pukla cela Makarska rivijera, dala sam sve od sebe da iskopiram entuzijazam koji inače imam kada ugledam more. Nije mi baš pošlo za rukom. I to je bilo kao.

Pročitajte i… Svakakve džukele žive u ovoj zgradi

Pokušala sam da, kao i svaki put, odigram najbolje – s kartama koje su mi podeljene, ali onaj crni oblak mi je malo-malo stajao nad glavom. Sam odlazak na odmor mi se u ovim nesigurnim vremenima učinio kao čist luksuz. Nemir je bio prisutan na svakom koraku – svaki put kada bih otišla u prodavnicu i kupila nešto više od onog što sam planirala pomislila bih kako se “ja tu eto sad bahatim“ a ko zna šta će da nas sačeka kada se vratimo kući. Svaki put kada bih izašla na terasu a Brač se ispred mene pružio onako lep i plav, pomislila bih kako bi bilo dobro doći ovde i dogodine. Svaki put kada bih krišom merkala kućice, guglala “Dalmacija, nekretnine, prodaja“, sasecala sam te misli u korenu. “Kakva kuća, ne luduj, odakle ti pare…sve i da imaš, ko može da ti garantuje da dogodine uopšte postoji…?“ Ko? Pa niko.

Ni kad smo se vratili, nije bilo mnogo bolje.

Sačekala nas je bujica loših vesti. Preminuo dečak udaren na pešačkom prelazu… Nepoznati muškarac pretukao ženu. na sred ulice.. Pošaljite sms za Boška… Detalji silovanja devojke u Nišu…četvrti talas Korone u avgustu…Koliko još, pitala sam se. Koliko još možemo da izdržimo pre nego što se nešto promeni…? Nešto, bilo šta, samo da nam se vrati onaj osećaj da i od nas nešto zavisi, da nismo puki statisti, i da smo u stanju da donesemo smislenu odluku i upravljamo svojim životima…?

Ne znam. Niko ne zna. I dalje se vrtimo u istim koncentričnim krugovima – čekamo nekakav četvrti talas, posle njega verovatno peti, sedmi, deseti i ko zna do kada tako. Živimo u nesigurnim vremenima, vremenima bez rutine, stari život izgleda tako daleko i više nismo u prilici da planiramo ni najjednostavnije stvari. Situacija je napeta i to nikome od nas ne ide na ruku.

Svi smo u strahu. Od bolesti, smrti, pomisli da ćemo još dugo živeti u agoniji i da se ovome kraj i ne nazire. Sigurno utočište više ne postoji na kugli zemaljskoj. Čak ni rođena kuća koja nam je do skora svima bila mesto na kome smo bili “svoji na svome“ i osećali se dobro, i kada se sve oko nas rušilo – više nije oaza kakvom je pamtimo.

Ljudi su nervozni, potišteni, bezvoljni i čini se da sve ono što smo do sada, nekako vešto krili, jednostavno želi napolje. Van, iz nas. Svi smo nabrijani i pojačani na maksimum. Oni koji su do sada bili samo povremeno tužni, sada verovatno u potaji plaču svaki dan. Oni s tankim živcima više ih uopšte nemaju. Viđam ljude koji pričaju sami sa sobom. Viđam poglede koji ne ulivaju poverenje. Poglede koji me plaše. Hodamo unaokolo kao tempirane bombe i samo je pitanje dana kada će se ko, gde i pred kim, prosto (baš mrzim ovu reč ali nemam bolju) detonirati. A mi i dalje tvrdimo da smo normalni i da je sve ok. Kao.

U međuvremenu, treba da naučimo da prestanemo da planiramo.

Odmore, vikende, posete, odlaske na kafu čak. Ali to nije lako. Ako se desi – desilo se, je ok pristup kad ti je sedamnaest godina. Mi, nešto stariji, naučili smo da igramo po unapred napisanom rasporedu i ovo “danas može, sutra ne može. prekosutra – videćemo“ nam ni malo ne ide u prilog. Prinuđeni smo da sve svoje odluke donosimo po u poslednji čas, a to i ne ostavlja previše prostora za bilo kakav manevar. Ali, šta je – tu je. Molim vas, dragi ljudi, strpite se još malo. Proći će. Rešiće se. Ukoliko, u međuvremenu, naročito vi koji ste kao u najboljem redu, osetite da nešto ne štima- idite, porazgovarajte s nekim. Nije sramota. I niko ne mora ni da zna. Na kraju krajeva, pukli smo svi.
Samo se nekima još uvek ne poznaje.

The post Duda Alapača: Sve pet..? Aha appeared first on Lepota i zdravlje.

Duda Alapača nam donosi ovonedeljnu kolumnu!

Ako bih morala da odaberem samo jednu jedinu stvar koja je od mene (nadam se) napravila bolje biće tokom ovih četrdeset i kusur – ne bih napisala da sam vremenom postala mnogo mudrija, ni mnogo pametnija, ni lepša, ni zgodnija, ni zdravija – jer naprosto nisam. Ali sam s godinama naučila da (donekle) ovladam svojom sujetom. Srećom, više mi nije petnaest i po. Ne pokušavam da se po svaku cenu dopadnem svakome. Moje mišljenje o samoj sebi ume da varira od “ženo božja, koji si ti kreten“ do “pa znaš šta, i nisi loše ispala“. I da vam kažem nešto, to je već pola zdravlja.

Ali dobro, da sam sasvim izlečena – nisam.  Jer – sujetni smo svi.

I nema tog čoveka pod kapom nebeskom kome baš ni malo nije stalo do toga kako izgleda ili kakav utisak ostavlja na druge. Ma koliko pokušavali – rešiti je se u potpunosti nikada ne možemo. Ali možemo da je prepoznamo i da se zapitamo koliko bi ovaj svet bio lepše mesto za život kada, kada bismo prestali da se dokazujemo, da bacamo novac na brendove, da kupujemo ime a ne stvari, prestali da  mislimo da nas određuje mesto rođenja, deo grada u kome živimo, garderoba koju nosimo, mesta na kojima se krećemo, hrana koju jedemo, automobili koje vozimo, muškarci za koje se udajemo ili titule koje ničim izazvani žvrljamo ispred prezimena.

Biće da smo svi, u manjoj ili većoj meri, ipak robovi nekakvih svojih egocentričnih težnji. Opterećeni statusnim simbolima, trošimo više nego što imamo da bismo postali nešto što nismo i što u suštini nikada ne možemo biti. I tako nesrećni, nastavljamo da se poredimo s drugima. Pa nam bude teško kad je nekom drugom bolje. A odahnemo kad vidimo da nam eto ipak nije najgore. Jer sve se ipak vrti oko nas. Mi smo centar svemira. Mi smo najbitniji. Mi ne podnosimo kritike. Mi sve znamo najbolje… Aha.

U tužnom nekakvom vremenu živimo, mili moji. Kružimo jedni oko drugih, sudaramo se, pretežno sebični, mestimično prepotentni i dozlaboga iskompleksirani. Sa svih strana nas  saleću mediokriteti – nemoj biti star ni sed, nemoj biti ružan, debeo, obuci ovo, skini ono… Niko ti ne kaže “radi na sebi“, “pročitaj ovu knjigu, odlična je“, “idi u pozorište“… Jer niko više i ne mari. Ono iznutra je odavno izašlo iz mode. I sve je, šta ja znam… nekako jadno i bezbojno.

Ukoliko ikada odlučimo da rodimo, činimo to opet iz nekih svojih sebičnih pobuda.

Vreme mi je. Sve su se oko mene već porodile. Neka, da ne budem sama, da ima ko čašu vode da mi da – kad ostarim. A i keva me smara, zapela – hoće unuke. Brate mili, samo da se ne razvalim kao krava… Znaš li koliko mi je trebalo da skinem onih pet kila pre dve godine..:?

I to što rađamo, rađa se već uveliko prikačeno na vajfaj. Zaokupljeni sobom, nemamo vremena da se bavimo sopstvenom decom. Mobilni ih vaspitavaju. Mobilni ih uspavljuju, pričaju priče. Tiktokeri i inluenseri im, koju godinu kasnije, nameću sumnjive obrasce ponašanja. Već u trećem osnovne naša deca procenjuju svoje vršnjake po tome kakve patike imaju ili ko su im mama i tata, koliko novca nose u školu za užinu, koliko pratilaca imaju na nekakvim društvenim mrežama i kakve mobilne telefone nose. Nakon ihahaj godina i pogrešnih uzora, društva koje nameće neke izopačene vrednosti, “nemam sad vremena“- roditelja,  oni postaju ništa drugo do duboko nesrećni, usamljeni, uglavnom lepo upakovani  mladi ljudi, sposobni da vole samo i jedino sebe. Jer manjak samopouzdanja s jedne i previsoko mišljenje o sebi, s druge strane – nikada nisu dobitna kombinacija.

Kako vreme odmiče, odrastaju i postaju savršeni manipulatori, nesposobni da se zaista emotivno povežu s nekim. Interakcija s drugima prestaje onda kada divljenje s druge strane izostane i kada njihova samodopadljiva igrica bude razotkrivena. Ako ikada i zasnuju porodicu, čine to zarad neke lepše slike o sebi, jer smo pored onog udat/oženjena, majka/otac, svi nekako skloni da stavimo jedan plusić.

Tamo gde drugi vide normalno, veselo biće, vi vidite sujetu  i nesigurnost.

Vi prepoznajete onaj deo sebe od kog želite da pobegnete. Vi znate da to što su  glasni i što se smeju se tako da sve odzvanja –  nema veze s veseljem. Vi znate da oni čine sve kako bi bili u centru pažnje. Ipak, u njihovoj blizini malo je kome prijatno. Zato što su zahtevni. Zato što su u stanju da vam isisaju poslednju kap krvi i potom odbace kao krpu. Zato što sve što rade, rade sa samo jednim ciljem – da se nametnu, da budu bolji od drugih. Znate – jer ste i vi to nekada radili.

Pročitajte i… Duda Alapača- Sve pet? Aha… 

Ako vam kažu da ste lepi, očekivaće da im uzvratite, čak i ako nije tako. Zapravo, naročito ako nije tako. Kritike neće podnositi, nikada i ni u kakvoj meri. Šale na svoj račun zauvek će pamtiti. Vratiće vam kad tad. Iako će zbegavati otvorene sukobe kako bi zadržali “dobru“ sliku o sebi, jer oni izuzetno vode računa o “reputaciji“. Na finjaka će vas ubeđivati da su u pravu, u svemu što rade, misle, govore. Na kraju ćete popustiti – ne zato što oni jesu u pravu, već iz prostog razloga što više nemate snage da im se suprotstavite. Biće uz vas samo dok ste im potrebni. Kada vama nešto zatreba, nestaće bez traga. A onda će se, kad ih najmanje očekujete,  ponovo pojaviti na vratima – i vi ćete se zapitati šta ste to rodili. Aha.

No dobro, idemo dalje. Jer sad je već vreme da kažete “ali ja nisam takva“. Jesi.

Samo nećeš da priznaš. I to je ok. Ni ja ne poznajem nikoga ko je za sebe rekao da je sujetan. Ali ih znam mnogo koji nikada ne bi nosili gaće s pijace. I nikada ne bi popili vodu s česme. I nikada ne bi živeli u Krnjači. Niti se vozili gradskim prevozom. Ni nosili kineske patike. Ni na lice stavili onu običnu, apotekarsku kremu. Jer sujeta je jedna namazana stara frajla.

Zbog toga, sujetan čovek ne ume da živi, već samo robuje utisku koji ostavlja na druge. I sve mu je stvar prestiža. I pored koga će sesti u školsku klupu. I u koju će školu ići. I s kim će se družiti na velikom odmoru. I za koga će se udati jednog dana. I kome će ići na rođendane i koga će na te iste rođendane pozivati. I šta će im ko kupiti. I ko će im se više klanjati. I s kim će kafu popiti. Koga će videti i ko će videti njih. I kako će im se dete zvati, ne može obično, mora da bude neko posebno ime, što niko nema.

Sujetne ljude ne zanima niko drugi. Samo su oni bitni. Samo su oni važni. Njihova je muka uvek najveća. A vi ste im potrebni samo dok im šašoljite taj namučeni ego i dok im govorite kako su najpametniji, najlepši, najelegantniji, naj naj naj…

Sujetan čovek ne ume ni da stari, i strepi od svakog novog jutra.

Pa se farba, i pegla i ubrizgava ovo i ono, zateže ovde i onde, sve ne bi li ostao mlad još malo. A to ne biva.

Sujetnom čoveku, sve i da hoćeš, ne možeš pomoći. Jer on lako obrće igricu i tumaći stvari onako kako njemu odgovara. Uostalom, ti ne savetuješ, ti mu ne želiš dobro, iz tebe govori zavist, ljubomora i hoćeš da mu napakostiš. I on se ne hvali, on samo kaže tako kako je. A tebi je krivo što ti nisi isto tako uspela.

Sujetan čovek ne zna da onaj ko zaista vredi, nema potrebu da priča o sebi. Nema potrebu da se dokazuje. Ne započinje rečenice sa JA, ne lakta se, ne galami, ne skreće pažnju na sebe po svaku cenu i nekako lako pliva kroz život ne obazirući se mnogo na one druge, one najlepše, najpametnije, najsposobnije i naj…
…nesrećnije.

The post Duda Alapača: Ogledalo, ogledalce moje… appeared first on Lepota i zdravlje.

Tamo negde u dalekoj Rusiji, novembra dve hiljade i sedme, tridesetak sledbenika Pjotra Kuznjecova se spustilo u zemunice i rešilo da tu sačeka najavljeni smak sveta. Čak su pretili da će se spaliti ukoliko vlasti pokušaju da ih nasilno ’’isele’’. Kako se smak sveta nije desio ni do aprila naredne godine, a zemlja počela dobro da se urušava zbog obilnih padavina, njih dvadeset i kusur je ipak rešilo da ugleda svetlost dana. Novine su pisale da dvoje nije dočekalo proleće. Razočaran u svoje sledbenike i izostali mu smak sveta, Pjotr Kuznjecov je, priča kaže, naneo sebi ozbiljne povrede po glavi. Nakon toga je proglašen neuračunjivim i smešten u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa, gde se, kasnije, vele i ubio.

Elem, kraj sveta nam je bio najavljivan nekoliko puta.

Predviđale su nam ga Maje, Inke, Nostradamusi, Tarabići, Vange a ponajviše – moja rođena baba koja bi govorila kako ‘’ovaj svet mora da propadne’’ svaki put kad bi videla žensko čeljade bez potkošulje na pet ispod nule.

Suma sumarum, samo u ovom veku naša majka zemljica trebalo je da propadne jedno devetnaest puta. Zvanično.

Ali da krenemo redom. Prvo smo su nas ložili da će da nas strefi neki meteor, tamo na prelazu u novi milenij, onda je majanski kalendar sve odložio do 2012. Kad smo i tu omanuli – tri godine posle toga sačekao nas je Krvavi mesec i tu smo rekli – nema dalje, prijatelji, to je to. Pa opet – ne bi ništa.

E kad je krenula pandemija, nismo više imali kud. Je li lepo rečeno da će prvo zemljotresi, pa poplave, pa požari, pa boleština..? Jesu. Jel’ tako bilo? Jeste. E pa molim lepo, najnoviji smak sveta nam se predviđa za petak i to ovaj sad. Znači – ima da nas nema. Šta ste uradili, uradili ste, možemo lepo da se izljubimo, polegamo, svako u svoj krevet i dostojanstveno sačekamo kraj.

Ali pre kraja, da se još malo vratimo na početak.

Elem, pouzdani izvori tvrde da su ona četvorica apokaliptičnih odsedlala svoje konje još pre dve godine, i da je tada oficijelno započelo izumiranje ljudske vrste. Pre dve..? Nije, rođaci. Započelo je mnogo, mnogo pre.

Mnogo pre nego što je kresnuta prva šibica u Aušvicu, bačena bomba na Hirošimu, pre nego što smo počeli da se glođemo kao zveri, pre nego što je prvi čovek pomislio da je bolji od onog drugog i da zaslužuje više – zemlje, neba, jabuka, čega god.

Pročitajte i… Duda Alapača: Sve pet? Aha…

Jer, ne počneš da izumireš onda kada ti Nasa javi da su erupcije na Suncu jače nego inače i da nam se bliži neidentifikovano nebesko telo, već kada negde duboko u sebi prestaneš da budeš čovek. Kad prestaneš da budeš dobar. Kad poveruješ da sve možeš i sve smeš. Kada te ničega nije strah. Počneš da izumireš kada prestaneš da se stidiš bilo čega i jedino te sram samog sebe, kad uveče ostaneš sam.

Počneš da izumireš kad digneš ruku na drugoga. Kad ispališ prvi metak. Baciš prvi kamen. Kad udariš dete pa pobegneš. Kad pogledaš u oči i slažeš da ne trepneš. Kad ukradeš. Kad postaneš alav i kad se od sopstvenog sebičluka izobličiš. Kad te ni rođena majka više ne pozna. Kad okreneš glavu na drugu stranu, kad kažeš ‘’šta me se tiče, nije moja stvar’’. A jeste tvoja stvar. I itekako te se tiče.

Ali da ne mračim sad, ima, doduše, i suptilnijih načina za izumiranje.

Eto na primer, prvi put kada zavučeš ruku u kontejner jer si gladan, ti si već pomalo umro. Prvi put kad detetu kažeš ‘’nemam’’. Prvi put kad ostaneš dužan. Prvi put kad ti neko opsuje majku. Prvi put kad ti neko tvoj umre i ti si već pomalo umro. Svi smo već pomalo umrli.

I kad malo bolje porazmislim, ko zna, možda nam i jeste vreme za jedan dobar reset, za jedno veliko vraćanje na fabrička. Pa onda opet lepo – sve ispočetka. ‘Oćeš jabuku, Adame..? Neću, nisam gladan. A što nećeš, ljubavi, vidi kako je lepa. Šteta da propadne, rodile ove godine k’o blesave… Pusti me, ženska glavo… Ali uzmi, samo jedan griz… Pliz, za moju ljubav… Oćeš…? Aj’ daj. Al’ da nikom ne pričamo, važi..?

Ma važi.

The post Duda Alapača: Nek’ propadne, nije šteta appeared first on Lepota i zdravlje.